Nova Evropa

свих његових скупоцених ствари, узрујали су осетљивога Буњина и он је напустио Бугарску. У Београду тада (1920) стана није могао наћи, па одлази у Беч; но како је и Беч у то доба личио на Одесу из године 1920, он и њега напушта и коначно се задржава у Француској. После Париза (1923), удобни, старински, сав окружен цвећарским радњама и вртовима, провансалски Грас прима га за свога грађанина, па је ту дочекао и светску славу. Занимљива и карактеристична је епизода приликом проглашења награде, када су дошли у Грас страни новинари да честитају Буњину велики успех, тада га је ословио изасланик локалне полиције овим речима: »Ја, овдашњи комесар полиције, не долазим да Вас ухапсим...« Уосталом, Нобелова награда није дошла случајно: годинама је одлични познавалац руске књижевности у Стокхолму, проф. Пјер Гаљстрем, проучавао снагу и привлачност Буњинова талента, која се нарочито манифестовала у његову још недовршеном делу »Живот Арсењева«. Ова светска награда била је последицом дугог и постепеног усавршавања, које је будним оком пратила објективна руска и светска критика, која му је одувек била наклоњена. Чак у совјетској »Књижевној енциклопедији« (1930), у чланку неког Горбова, налазимо ове ретке о Буњину: »Место Буњина у историји руске литературе веома је значајно. Оштро изражена реакцијонарна идеологија Буњина добија значај уметничких црта племићске класе, које су под пером Буњина нашле свој завршни израз. С друге стране, изврсна — чак и за класични перијод руске прозе — чистоћа језика, јасноћа унутрашњег цртежа у сликама, савршена хармонија расположења, — све те црте које су својствене Буњину као завршиоцу класичног перијода руског племићског реализма, чине његове новеле савршеним литерарним обрасцима.« Тако о Буњину говори критика која — због његове »реакцијонарне« идеологије нема много разлога да му ласка и да му буде наклоњена. А ево како говори о њему један од мајстора објективне руске критике, Јулије Ајхенваљд (»Силуете руских писаца«, Берлин 1923): »... Буњин прича поезију свог живота, њену микроскопију, посебна расположења ... Штедљив и чедан класичар живота, он не измишља, не лаже, не уноси себе тамо где се може без њега... Он субјективном уметношћу унапређује прозу на ступањ поезије... Поред хуманог расположења, очи су његове отворене и за сву беду и бесмисленост живота, за његову глупост и ругобу, за замрачену прашљивост људи и предмета. Пролазно и вечито, блиско и далеко, факат и мит, — ујединили су се у његову прекрасном стваралаштву...« Што се тиче најсавременије критике с ове стране Русије, у емиграцији, она се састоји из једнодушне похвале и из при-

307