Nova Evropa

знања високих својстава Буњинова талента; а познати шведски критичар Бер рекао је: »Стваралаштво Буњина личи на планинске врхове, — пењање на њих захтева много времена«... Целокупно дело Ивана Буњина јесте једна симфонија човечанске мисли и човечанских осећања на вечите теме: Русија и свет, Бог и природа, љубав и мржња, живот и смрт, злочин и казна... Многи кажу за Буњина, да је он песник пропалог руског »бита«: мрачног руског села и пауперизованог племства. Овај »бит« живи одиста у делима Буњина, као основа на којој он развија своје мисли, своје уметничке синтезе. Једно од његових најпопуларнијих дела било је »Село«, које је он сам означио као »поему«. Ту писац излаже своје страшне мисли о Русији: »Боже милостиви!« — вапи јунак »Села«, — »Пушкина су убили, Љермонтова су убили, Писарева су утопили, Рилејева обесили, Полежајева дали у рекруте, Шевченка на десет година стрпали у затвор, Достојевског осудили на вешала; Гогољ је полудео... А Кољцов, Никитин, Решетников, Помјаловски, Љевитов2... Ах, да ли постоји још где оваква земља, овакав народ у свету, као што је руски! Нека је трипут проклет! Нека је проклет и дан мога рођења у овој трипут проклетој земљи!.. .« И том »проклетом« рајсположењу јунака као да одговара и сама природа Русије: буре и олуји са леденом кишом, дани који личе на сутон, блато на пољским добрима на које пада лишће акације, недогледни пашњаци и над њима — без краја и конца — кишни облаци, — све је то мучило њега и испуњавало страховитим нерасположењем према проклетој земљи, где кроз осам месеца трају снежне вејавице а кроз остала четири киша, и где за нужду треба ићи или у трешњик или у шталу. И шта се има мислити о народу на томе тлуг — »Хиљаду година ору земљу, а то да правилно и добро раде — ниједна душа у селу не зна!«... Руски »бит« аналфабета, пијанца, лопова, будале, скитнице, сифилитичара и болесника, гледа на читаоца са страница Буњинова села и његових приповедака о селу. Пребацују му, да он ипак са више симпатије, са неком »класном пристрасношћу« говори о сопственицима тих Краспловки, Дурновки, и Т. д., — о спахијама који пропадају пред његовим очима а чији је последњи изданак и он сам. Не знамо да ли је овакав приговор сасвим оправдан. Баш том »биту« спахија Буњин посвећује, поред других мањих приповедака, своју другу »поему«, написану одмах после »Села«, — »Сухи До« (»Суходол«); а у њој налазимо опет читаву галерију ровашених, умоболних, пропалих људи. Само што се према овим својим пропалим јунацима песник односи можда са

308

PO O SR PORA