Nova Evropa

зивно стваралачко доба (Шаљапин, Московски Художествени Театар), па је на основу свега тога и традиције Фокин створио своју властиту занимљиву теорију; хтио је, како је сам говорио, »продуховити« балет, »учинити га живим, изразитим, салити плес са мимиком у изношењу и проживљавању страсти човјечје душе«. Фокин је још више ојачао значење цјелокупног балетног кора и још га је тјешње повезао са радњом, уводећи читав низ кретња, поза, група, које је дотадањи класични балет одбацивао као неестетске. Он је хтио да покаже самосталност и вриједност љепоте живога човјека и његових слободних кретња; дао је »кореографизацију симфонијскеглазбе« (В. Ј. Свјетлов: »М. М. Фокин«, »Возрожденије« од 19. ХИ. 19883), т. ј. дао је онај балет који представља чист, слободни плес, који рјешава самосталне естетско-кореографске задатке а не брине се ни за какве друге циљеве. Фокин је увео у понешто већ застарјели класицизам нове и интересантне мисли и идеје, те је тако створио нов правац и у њему сјединио насљедство славне прошлости са тековинама нове умјетности. Фокинова је школа потпуно оправдано добила име нео-класицизам. Фокин ради неуморно, па је створио много прворазредних балета и појединих плесова, међу којима су понајпознатији: »Павиљон Адмире« (А. Н. Беноа и Н. Н. Черепњина), »Умирући лабуд« (који је обесмртила Ана Павлова), »Половјецки плесови«, »Карневал«, »Жар-птица«, »Шехерезада«, »Петрушка«, и т. д.. Фокин је почео у царском балету у Петрограду, а касније се тијесно повезао са чувеним »Руским балетом« С. П. Дјагилева, тако да је тада сав свијет упознао овог генијалног балетног умјетника.

Попут метеора појавио се и брзо нестао Вацлав Ф. Нижинскиј. Он је био генијалан, али је превећ брзо сазрео и завршио своју сјајну каријеру, и већ скоро два деценија живи као умоболник, без и најмање наде да ће оздравити. Његова дјелатност и трагични живот привукли су на себе пажњу и њему је посвећено неколико књига, а ускоро ће изаћи и посебан филм. Нижинскиј је право дијете нашег немирног и нервозног времена, које почива на протурјечностима. У основу свог балетног стварања ставио је он био спортски дух (балет »Јеих«) и мистицизам (»Свето прољеће« Игора Стравинског). Као плесач, Нижинскиј је дао неколико управо савршених креација; али као балетни мештар налазио се је стално у тражењима. У »Јеих« дао је оригиналан балет без плеса, и ова његова идеја касније је добила признање у њемачкој балетној школи; али иначе није наишао ни код критике ни код гледалаца успјеха, углавном због своје претјеране новости. Али је зато »Свето прољеће« доживјело прави тријумф; оштра какофоничка

335