Nova Evropa

Према истрази — чији ће ток исцрпно изнети у својој књизи Г. Пфефер, судац-истражитељ у Сарајевском Атентату, — Г. Визнер је тада истинито саставио овај свој извештај, те је Влада у Бечу била о ствари тачно обавештена. Уосталом, Босанска Влада — а преко ње и Бечка Влада — остала је и даље у најужем контакту са Шефом Судства у Сарајеву, којега је Судац-истражитељ имао двапут дневно лично да извештава о току истраге и о свим појединостима.

Како су бомбе и револвери доспели у руке сарајевских атентатора, те којим су их путем ови пренели преко границе до Сарајева, — и то је било већ истрагом установљено кад је Г. Визнер стигао у Сарајево. Судац-истражитељ знао је тада и за Цигановића (босанског емигранта) и његове везе с атентаторима (Принципом, Чабриновићем, Грабежом), као и о томе како их је он учио да пуцају из револвера и да баратају бомбама; али још није знао за име »оног господина« од којега је Цигановић примио упутства и оружје. Зато и Г. Визнер, у својој првој депеши, напомиње само, да би бомбе »могле потицати и од наоружаних комита«; а онда каже, да »извесне манифестације после Атентата упућују на пропаганду Народне Одбране.. «

За ову реч о »Народној Одбрани« ухватила се тада грчевито Бечка Влада, која није била вољна да упусти »повод« кад се овај већ тако лепо пружио! — иако су истрага и извештаји њена властитог изасланика говорили јасно против од ње постављене тезе. Она је настојала да своју тврдњу о кривици званичне Србије постави што чвршће на базу посредништва Народне Одбране, прећуткујући и игнорујући све чињенице које су овој вештачкој конструкцији просторно и временски стајале на путу, те оглашујући сваког учесника у Атентату чланом и органом Народне Одбране. Народна Одбрана — тако је гласила њена формула — јесте револуцијонарна организација у Србији, позната Српској Влади, а која иде затим да побуни Србе у Аустроугарској Монархији. У Мемоару о великосрпској пропаганди, који је после Ултиматума издало аустроугарско Министарство Иностраних Дела, стајало је дословно, да је »друштво Народна Одбрана радило на покрету коме је била задаћа да откине од Монархије југословенске делове Аустро-Угарске и да их са Србијом споји у јединствену државу«, па је њу Беч оптуживао и као посредника и подстрекача за атентате и преношење оружја преко границе; и поименце за Сарајевски Атентат, будући да је утврђено да су учесници у њему, и њихови помагачи, били у вези са Народном Одбраном или у њезиној служби. Зато је Бечка Влада у своме Ултиматуму тражила од Србије, да одмах распусти Народну Одбрану и обустави свако њено деловање.

323