Nova Evropa

У ствари, Народна Одбрана — која је, настављајући револуцијонарни нацијонални рад »Словенског Југа«, постала за Анексијоне Кризе, у знаку могућег рата између Србије и Аустрије, — по свршетку Анексијоне Кризе, а под нарочитим утицајем Српске Владе, променула је правац свога рада, и — одрекавши се револуцијонарства — посветила се била културним и социјалним задаћама, на челу друштава која су имала исте или сличне циљеве. То је свако знао, па дабогме и званична Аустрија, која је била добро обавештена о свему што се ради и догађа преко Саве и Дунава. Чак и много касније, после Балканскога Рата, водио је сам Председник Владе Пашић бригу о том, да се ни мирним средствима не врши пропаганда међу аустријским Словенима, па је — како сам каже, у оном свом говору пред Радикалским Одбором — чим се вратио из Букурешта поручио Народној Одбрани, »да не ради ништа против Аустрије, јер је то опасно« (»Политика« од 26. априла 1926). И баш зато што је Народна Одбрана прекинула била и напустила револуцијонарни рад, преузела је овај тада друга једна патријотска организација у Србији (у коју су ушли и неки чланови Народне Одбране) — тајно удружење »Уједињење или Смрт« (прозвано »Црна Рука«, основано 1911), под вођством неколицине официра, којима је стајао на челу Драгутин Димитријевић Апис. Ово удружење било је, од самог свог оснивања, у опреци према радикалима, и јаз се међу њима стално продубљавао, све до фаталног свршетка у Солунском Процесу, као што је познато. Зато је ово удружење свој рад проводило потајно, несамо од пок. Пашића и Љубе Јовановића него и од Народне Одбране и осталих нацијоналистичких кругова. Почетком године 1914 дошли су официри из овог удружења и у отворен сукоб са Пашићевом Владом, па је пок. Стојан Протић, као Министар Унутрашњих Дела, дао провести преметачину у просторијама Удружења, — како су о том писале и новине у Београду. Тајник удружења »Уједињење или Смрт« (пуковник Чед. А. Поповић) приказао је исцрпно постанак и рад Удружења у својим чланцима у »Новој Европи« (од 11. септембра и 26. новембра 1927), па се онда још једном вратио на ствар и написао малу расправу: „Сарајевски Атентат и организација „Уједињење или Смрт« (»Нова Европа« од јула 1932), која даје сјајно документована објашњења о свему што се тиче овог питања, па нарочито и на који су начин неки чланови Народне Одбране залутали у истрагу о Сарајевском Атентату, те који су то чланови удружења »У једињења или Смрт« имали удела у Атентату, и како. Тачност његова излагања потврдиће сада књига суца-истражитеља Пфефера, која о томе исцрпно говори.

324