Nova Evropa

Поред двије горе споменуте могућности, има још и једна трећа, која и у новијем уставном животу није ријетка: могуће је да државу наставају два или више народа, који су по својој бројној снази више или мање једнаки, или који — ако постоје незнатне разлике —- налазе свој еквивалент у већој привредно-финансијској и културној снази једног народа над другим, чиме се опет бројна разлика изравнава. Овде су, по природи ствари, ови народи упућени на међусобно споразумјевање и сарадњу, ако желе да се заједничка држава одржи и да напредује. Проблем једнаког учешћа у вршењу државне власти, проблем равноправности тих народа као посебних колектива, поставља се нужно већ на почетку у свој својој тежини. Уставна историја и неријешени проблеми данашњице јасно нам говоре, да је ту могућа само сложена или федеративна форма државне организације. То и онда, ако и не постоје јаче политичке, културне, и карактерне разлике и антагонизми између дотичних народа. Једино ће један од облика сложене државе омогућити овим народима слободан живот и напредак у заједничкој држави; а сви покушаји да се такова држава централистички уреди, имају по нарави ствари увијек за циљи посљедицу хегемонију једног народа над другим, односно над оста“ лима. Посљедице таковога стања јесу сталне унутрашње борбе и сукоби, који несамо коче сваки напредак него — под околностима могу довести у питање и сам опстанак државе. Противници сложеног уређења државе код нас, оправдавају свој став тврдњом, да би напуштање унитаристичког принципа довело у питање јединство државе, те да би се тако створио повољан терен за разне сепаратистичке покрете, додајући још к томе, да садање међународне прилике намећу потребу једне јаке владе чија стабилност неће бити зависна од евентуалних промјена расположења јавног мнијења. Ближе расматрање ових »аргумената« показује сву њихову тенденцијозност и неоснованост. Да ли федеративно устројство може значити опасност за јединство државе“ Несамо да је то немогуће, већ је управо обратно истина, јер видимо да федеративно устројство само јача јединство државе, како нам то бјелодано доказују бројни примјери из уставне историје и политичке збиље данашњице. Ми видимо, напримјер, да је Велика Британија изгубила своје бивше посједе у Сјеверној Америци само зато што је лондонска влада одбила да им подијели макар и

отраничену аутономију. Само такав поступак владе, која није --_

хтјела уважити жеље становника, створила је код ових јак сепа“ —

51