Nova Evropa
прогледати кроз прсте. Али ко ће разумети »Нову Ријеч« и ЈЕ Вилдера, кад заштићују оваке »незадовољнике« и ударају на Мештровића и његове другове из »ЖХрватскот Друштва Умјетности«, или кад стоје »замишљени« над градњом Дома Ликовне Уметности, —- место да се упишу у Друштво, као пријатељи уметности, па да заједно с осталим члановима пораде да се учини што више за уметнике, да Г. Свећњак не би могао рећи, да »већина хрватских умјетника стално запостављена животари у највећој неимаштини и биједи«...
Вилдерова »Нова Ријеч« је, у једном свом подлиску (број од 14. априла 1938) чак и ресторацију Цркве Св. Марка довела у везу са »увијек сталним именима« сарадника и чланова »Хрватског Друштва Умјетности«, Модерне Галерије, и т. д., па је тако и грешни уредник »Нове Европе« ушао у ред »главних актера« који »воде наш ликовни живот«, — само зато што се усудио да, у једном броју, напише један »уметничко-политички« уводник Пред Мештровићевим Христом«) и донесе приказ о ресторацији Цркве од Дра. И. Шрепла! А зато што доноси у свом листу, кал мисли да треба, чланке и извештаје о Мештровићевим радовима и изложбама (као и о другим значајним уметничким појавама и културно-нацијоналним вредностима), и зато што ни Мештровићу ни њему не пада на ум да се — господи »незадовољницима« и њиховим протекторима за љубав — одрекну свога пријатељства и сарадње, називају га његови »противници« »дворским мештром церемонија у кући господина Мештровића«, — ако је Г. Вилдер, који то сад каже, добро чуо! Збот тота изнесосмо, за читаоце »Нове Европе«, како ствар стоји; а неће нам сметати ако »Нова Ријеч« и Г. Вилдер и наставе крштавати нас оваким називима, јер, напокон, увереном демократу боље је бити и >мештар церемонија« у кући једног нашег пастира са Свилаје нето — писар на двору Кнеза Ужичког! Г. Вилдер ће се сетити на што алудирамо овим поређењем и називом — који, у овом случају, није »апсурдан« —; али, ако треба, вратићемо се и на саму ствар (од пре петнаест година), када је Г. Вилдер, у својој старој »Ријечи«, бранио противу нас свога пријатеља и »једног од најодлучнијих југословенских бораца«, Лују Војновића. Сад смо опет у једном таком »случајном спору«, из којега ћемо радо и »лако наћи излаза« — са мало мање практичне а мало више ло-
јалне демократичности на противној страни, т. ј. на страни BE. Вилдера.
61