Nova Evropa

њихово настојање је одисало словенским духом и оживело народну свест Хрвата и Срба, те је од времена Ћирила и Методија настао нов одсек народног живота код Јужних Словена, сванула је зора словенској народности. Противници словенске службе Божје, за Јатића су и противници словенске народности; борба између Сплита и Нина борба је између латинске и хрватске народности. Питање словенског богослужења није било питање криве или праве вере, — ту се радило о прогоњењу словенске народности. Он жали што су се »домаћи кнезови с противницима словјенске народности здружили против праведних жеља свога народа«, а борбу за словенску службу водили су Хрвати на обалама Јадрана несамо за себе него и за Србе. Када је (1860) основано у Хрватској т. зв. »„Школско вијеће«, Јагићевим заузимањем одлучено је, да се у УП и УШ разреду гимназије предаје старословенски језик, писан глагољицом и ћирилицом; зато је и израдио своје »Primčre starohčrvaiskoga јемКа...«, где је тражио да старословенски језик сви Словени пригрле једнаком љубављу. Он жали и што глаголица и словенска служба Божја нису успели да у већој мери одвоје Хрвате »од козмополитског господства латинштине« и Католичке Цркве, иако »маса хрватског народа пристајаше свом душом уза своје сиромашне и припросте попове глагољаше«, те чисто оптужује хрватске краљеве и кнезове, жупане и властелу, што нису »онако пригрлили словенску књигу као што су то учинили бугарски и српски владари«... Речју, он је сматрао да је за Хрвате и Словенце једини спас у словенству, старословенству, и глатолизму; да их је католицизам одвојио од словенства, и да ће само онај моћи одолети однарођивању ко има у себи више словенства; он отворено каже, да би му жао било када би српски тип нашега народа пропао, »јер је он чишћи, више словенски него ли наш хрватски тип«...

Нема ниједног питања у односима Хрвата и Срба о коме Јагић није расправљао и изрекао своје мишљење у својим »Споменима мојега живота«. Још у време издавања »Књижевника« њета су оптуживали, што је примио српски правопис, као да ради тобоже о упропашћавању хрватства. Његови противници мислили су, да ће Хрвати лакше одолети српству, ако им се правопис и граматика разликују од српског правописа и граматике; он је међутим био потпуно свестан тога, да Срби и Хрвати говоре једним и истим језиком, који је он називао »српекохрватским«.

261