Nova Evropa

миру, могу подједнако, дефанзивни савез на челу са Великом Британијом, као и њемачко-талијанска војничка алијанса, којом се осовина везала на живот и смрт. На Западу се наглашује, да опкољавања не може бити — ако нема намјере за завојевања; а ово је, можда, спријечено већ самом опасношћу од рата. Положај, иначе, у многом личи на годину 1914: Централне Силе на све спремне, а око Савезника окупљају се разне државе које се осјећају угрожене. Војничка снага, која је тако дуго превагивала на страну тоталитарних држава, те која је и била узроком њихових досадањих успјеха, помиче се све више на другу страну; у сваком случају, акција двију грандијозних војсака, које су — према посланици Предсједника Сједињених Држава — успјеле да узбуне на стотине милијуна људи на цијелом свијету, заустављена је, како се чини, исто тако знатном војном снагом Савезника, уз све њихове неиспрпне изворе за снабдијевање. Услијед овакова развоја ствари, могућности рата — барем по нормалној људској логици — ипак су нешто смањене, и поред свих десет милијуна војника који стоје мобилизирани. Треба се увијек сјетити мудрих ријечи Дуче-а у Турину: да нема у Европи проблема, па ни данцишког, због којега би требало ратовати! Уосталом, с оне стране Алпа показују се сваком приликом много умјерености и реалног просуђивања стварнога положаја. Остаје ипак чињеница, да је свијет коначно подијељен на два противна табора, те ако би сутра избио рат, знало би се зашто се води борба: у питању су иста она начела која су покретала народе кроз посљедња стољећа, — борба за слободу човјека, па и за слободу малих народа! А та су начела тако важна, кажу на Западу, да је увијек вриједно за њих се борити. Већ покретачи Француске Револуције поставили су као вјечно лозинку: слободно живјети, или умријети!

Међутим, у тоталитарним државама одлучно побијају овако образложење битних узрока будућег рата. Тамо тврде, да ће се у основи будућег рата налазити »класна борба«: борба између великих а богатих, и између исто тако великих али сиромашних народа; а то није, кажу они, ни питање режима ни питање престижа, већ напросто животно питање двају великих сиромашних народа, прикраћених код раздиобе сировина и колонија, Они одбијају мир у части, који се заснива на чувању гтатиз ачова, већ траже мир у праведности, који ће водити рачуна о њиховим животним захтјевима.

275