Nova Evropa

У знаку такова расположења и веровања, ПЏапини је врло срећно изабрао средину и место за наш разговор. Седели смо на углу једне сунчане терасе на Микеланџелову брежуљку, који се краљевски оцртава Давидом на врху изнад Фиренце. Папини је био урамљен најдраматскијим призором који може да пружи Италија: Брунелескијева купола дизала се поносито и еластично са целим сјајем Ренесансе из фирентинске долине, преовлађујући простором из којега су Њотов Звоник и торањ Палаца Векија оживљавали овај најузбудљивији видик латинског Средоземља. А позадина ове најузвишеније песме коју је човечји геније испевао после Акропоља, била је окружена старим познатим бреговима Морела, Фијезола, Монте Цецерија, Сетињана, и Муђела, где су успомене на Микеланџела и на Леонарда још увек тако живе. Све је ту, у децембарском подневу, одисало и мирисало умом и интелигенцијом Атике: фирентинско небо и тоскански зрак. Сетио сам се, да је ту негде — на Монте Цецерију — Леонардо да Винчи пуштао своју велику тицу, која је требала да одлети далеко у даљ бесконачнога и да својим великим летом изненади васколику васељену...

Писац »Окончаног човека« био је овде као код своје куће. Сваки угао, сваки камен, свака реч налазе у њему жив и снажан одјек. Он је с овог брежуљка посматрао своју Италију заносом Микеланџелова Давида. Све његове преокупације биле су у овоме тренутку: судбина Италије и њезин однос према Европи и Западу. Али их је он излагао сада са толиким миром, да је било јасно да из њега говоре сигурност и поуздање. Потврђујући моју претпоставку о погибељи у којој се налази западна цивилизација, песник »Празничних дана« сада није сматрао да је потребно дати овој тврдњи песимистичко и апокалиптичко обележје, тумачећи да су све узвишене и савршене ствари увек у погибељи, већ по самој природи својој: њима стално прете дивље и варварске силе. Али, песимизам је у оваком случају врло комотан и олаки став недостојан вишег човека, који треба да се одупре свакој негативној тенденцији.

Анализирајући главне узроке који прете европској цивилизацији, прешли смо укратко столетну борбу између Истока и Запада, да се задржимо мало дуже на Ренесанси и уопште на улози Италије у светском збивању, и нарочито у данашњој тешкој кризи Европе. На моје питање: који је главни и пресудни проблем Италије у кризи Европег — Шапини је одговорио отприлике ово.

390

а