Nova Evropa

— Италија је данас можда једина у стању да изврши дело сређивања Европе. Она зато има пред собом два символа: Дантеову Монархију, и Макијавелијева Кнеза, — створити царство о којему је сањао хришћански геније Дантеа, подупрт реалистичким искуством Макијавелија. Дантеова утопија може да се оствари с помоћу Макијавелијева прагматизма. Кад Мусолини позива Талијане да раде империјалистички, он не мисли само на Либију и на Абисинију, он у првоме реду мисли на идејно уједињавање Европе, Италија је данас средњевековни Тврди Град, утврђени шанац, последња цитадела која треба да обнови и препороди Европу у знаку Рах Котапав и Христове Цркве. Ми морамо на данашњем гаришту настојати да изградимо нову Европу, са човечанскијом, широм, и хуманистичкијом цивилизацијом, која ће да просвети и да спасе свет... Ове је речи Папини изговарао на врху Микеланџелове терасе, у заносу и у одушевљењу за своје велике средњевековне и ренесансне симпатије, озарен светлуцавом ореолом задњег фирентинског сунца које се нагло губило иза чемпреса и брежуљака,

Папини је некад, у временима демонских и ничеовских »Успомена на Бога«, заказивао странцима филозофске састанке и књижевне разговоре пред Гибертијевим »Рајским Вратима«. Данас је он срећан и спокојан у кругу своје породице, у својој вили, у тишини фирентинског предграђа. Његова радна соба је четвероугласта, малена, на углу куће, окупана сунцем. На зиду собе, портре Папинија израђен од сликара Костетија, из времена »Леонарда«: романтична глава дубоких зелених очију и минервине косе која се губи у магловит простор заноса, фантазије, и поезије. Ова романтика окорелог скептика »Сумрака филозофа« смирује се данас у оптимизму песника будућег »Пронађеног раја«, који у затворену простору испуњену књигама наслућује и васкр-

сава на нов живот.

— Која је данашња позиција Хришћанства; — упитао сам Папинија, који је кроз Бетовена и Микеланџела осетио трагове Бога. А његов одговор гласио је: — »Једну од првих улога у вели-

коме делу обнове и васкрса западне цивилизације чека Хришћанство. Знам, нажалост, да европски интелектуалци сматрају Хришћанство, а надасве Католицизам, скупом застарелих и изанђалих облика, који више нису у стању да садрже и обухвате ону животну енергију која треба да одушевљава и управља духовима. Свакако је јасно, да је већ од једног века наовамо католи-

391