Nova Evropa

Кнез Јово је активно служио аустријску војску, и — као бистар и писмен сељак и имућан домаћин — постао је подофицир. У почетку рата, налазећи се код куће као резервист, одређен је за појачање жандармеријске станице у Хан Пијеску, те је пред одступање аустријске војске морао и он бежати до Власенице. Касније је био сведоком покоља што га је аустријска војска извршила над заосталим српским народом, кад су му обесили и брата Неђу, као путовођу војске Шумадијске Дивизије. Разумљиво је да је то на њега неповољно деловало, те се и јавно побунио, ради чега су га ухапсили и стражарно спровели у касарну жандармеријске чете у Сарајеву. Ипак се нашло људи који су га спасли из тешке ситуације; а тадашњи срески жандармеријски наредник, по презимену Хутнер, прикрио га је неко време код себе, и кнез Јово поново је постао помоћним жандармом.

»Једнога дана« — прича Јово — »позвао ме је Хутнер у канцеларију, где је био сам. Пошто ме је дуго гледао право у зеницу, саопштио ми је, да ћемо ићи у важну службу, која ће трајати десет дана, па да се не шалим коме шта о томе рећи. На дан 2. децембра 1914 године, Хутнер је прописао службу нама двојици и двојици жандарма, Словенцима, од којих се један звао Косутар. Из касарне смо отишли право у војни затвор, где нас је примио управник. У разговору, управник нас је опоменуо да будемо пажљиви и строги приликом спровођења највећих непријатеља Царевине, који су криви што је до рата дошло. Живе и здраве, морамо их предати у тамницу, у Терезину, иначе нам не фали кугла у главу... Присетио сам се, да ће међу њима бити и Гаврило Принцип, те сам задрхтао од узбуђења што ћу га видети. Управник је зацело нешто на мени приметио, јер одазва даље Хутнера, и на немачком језику запита га да ли је сасвим сигуран. Хутнер је разумео да то за нас пита, и одговорио му је да смо му најбољи жандарми. Касније сам сазнао, да је место мене требао ићи један шуцкор, али је Хутнер волео мене повести.

»Атентаторе су нам довели у робијашким оделима. Гаврило је био мален, црномањаст, малих брчића и живахна погледа, а ни по чему се на њему није могло приметити да је узнемирен. Штавише, још се и смешио на нас. Грабеж је био истога раста, великих црних очију, потамнела лица, 38мишљен и ћутљив, али је ишао сигурним кораком. Недељко

376