Nova iskra

Страна 76.

НОВА ИСКРА

Број б.

VI аутопсија Мршави докторе, што оком жудпмм Слиједиш своме ножу, Челиком продирућ' оштрим и студиим У срца мога ложу, Почуј ме! Знадеш ли ко сам? Ја хоћу, Пркосећ' ножу твбме, Презирућ' твојега срца груббћу, Причат' о жићу своме. Сироче, одрастох ја на сокаку, Гоњена вол>ом вишбм ; Дроњава и боса скитах но мраку Шибана хладном кишбм. Ја многе бесане познадох ноћи, Дане без коре хљ а ба, Залудне молитве, ћеф људске моћи, Без земље бјех и н&ба. Ја људе сусретах у чијем гледу Налажах само злоћу ; Ја познах свакоју муку и беду, Немилост и самоћу. И најзад болница прими ме вође, Јер сам ти бона била, Ал' црна некаква птица ми дбђе, Нада мном склопи крила. И тако, докторе, умријех ето Послије свијех јадЈ, Као што умире ничије псето, Без вјере и без нада. Како је лијепа, црна и густа И сјајна к.оса моја ! Н>у нису ничија љубила уста, Она је, земљо, твоја. Како је убаво, бијело, витко Тијело чедно моје ! А сад му дјевичност оруђе брптко Докторе }'зб твоје. Ти хиташ мојијех цријевЛ мрбжи, Нож ти се крвљу купа, Ако ће ! Сијеци, кидај и режи Месо купљеног трупа,

ГАТАША. СУДБИНА. ПЈЕСМЕ АДЕ НЕГРИ СЛ0Б0ДН0 ПРЕПЈЕВАНЕ СРПСКИ (НАСТАВАК) Тијело моје ти на згоду дбђе, Баш ти се сјећи слади, Ал' у мом трбуху тражи такбђе И грозну тајну глади. Потражи, докторе, у дну ми срца Науком .људских школЗ. Стравичну тајницу од које грца Сиротан, тајну бола. И мртва лежећи гола ја цр6Д1м Од стида часне женб; Стакленбм својом те зјеницбм глед;Хм, Сјећаћеш ти се менб : Јер док се смртни ми остаци руше Под оштрим ножем твојим, Ти слушаш кркљање из моје гушб С проклеством за те мојим.

VII СНИЈЕГ ЈВ Пољем и нашим градом Лепрша свуда снијег, Засипа дбл и бријег Падом. Игра му " иерје" б?лб, А затим збмљи — птзи ! Заморено му слази Тело. Разне облике д§.ва Он себи када тј'да По крову, врту, свуда, СпавЛ. Празни су друми, пути, Нестало све галаме, Сав свијет у Дну таме Ћути. Ал' срце јади стисли, Љубавном жуди ж&ру, На једну љубав ст§ру Мисли. VIII М А Г Л А Ј Е. Трпим. Далеко тамо На сву се земљу нагла Сањива, тужна магла Само.

И многи гавран гачб, Црна га крила носе, Пролази дбле што се Мраче. Дрвета, гле, озебла Молећи, мниш, у вају Уједу мраза дају Дебла. Сама сам. Ал' је студно! Мртвачки глас ме збве Један из дблб бвб Жудно. На небо оди, — вели, Тужна је земска дбла; Зар дух ти нових ббла Жели ?

IX н 0 И Ј е Загрљај нојце тихе На мирисном је гају; Пољуб усне му њене Дају. Мисао тајну неку Тишина има ноћна, Ваздухом струји језа Мбћна. Рекла бих, тужна нбјца Цвијећу приче грозне Шапће сред уре ове Познб. Јес, канда, му их шапљб, Јер даждиц благе росе Цвијећу ено ка.пљб С косе. .... На цјанство и на разврат, На дјела људи злијех, На тајне које крију Гријех, На минуле радости, Нојца, што може јаче, Чини се мени, сада Плаче. (нАСТАВИИЕ СЕ)