Nova iskra

Број б.

НОВА ИСКРА

ОтРАНА 99.

Доктори су примили дипломе, руковали се и с ректором и с деканом и с промотором, па се почели губити међу публиком, међу познаницима, међу својим пријатељима. Влајко је хватао очима Милорада, да му честита. Но управо, кад се Влајко бјеше пропео на прсте, толико пропео, да су му листови дрхтали, и под кољенима га хватали грчеви, Милорад сину мимо н>ега. А растављагае их десетак глава. „Чивутарија" се бјеше слијепила, као смокве у бурету , па Влајко мораде употребљавати лактове, да се какогод прогура кроза н>у. — Кад је се дохватио мало чистине, спазио је Милорада, како је у онај час стигао до једнога јонског ступа, што држи горњу галерију, поклонио се и јасно рекао : „Хвала на дииломи !" Влајко је добро чуо те ријечи, и видио, гдје Милорад предаде диплому дјевојци, у црно обученој. То је била познаница из блатног предграфа. Влајко није смио прићи да честита Милораду. Стидио се. Није се најљепше познао са љеговом вјереницом.... Сиромах! А она га не би ни познала. Она је оида гледала хоризонтално, сагитално. А сада је гледала, чисто у чуду, и као да није вјеровала у оно што види. Као да није ништа ни видјела . . . . Најзад гледала је у диплому. Окретала, обртала љоме. И у томе саљању заборавила је да честита Милораду. И он је заборавио, да му се хоће честитка. А и на што?! То је тако природно, тако разумљиво ; — он је морао постати доктор. Та она је рекла, да би вољела одмах, што прије ! . . . Повео ју је из дворане. Ишла је с љиме нод руку. Десном је држала диплому, а лијевом привлачила себи Милорада и себе Милораду. Па је говорила испрекидано, без савеза : „Како сам срећна кад с.ам поред вас . . . . кад сте поред мене! Тако. Ближе ! — Сломићу вам руку, стискајући. Јелте, не боли вас ? — Узмите ме за руку. Стегните .... Трнци ме пролазе, кад се само дотакнете мојих прста. А кад стиснете, онда .... Полудићу ! Чини ми се, ванта душа струји кроза ме. — — — Милораде !"

Весела вожња.

Таква је она и прије бивала понекад. Само у маљој мјери. А он би јој умиљато приговарао, како то није продукат праве и чисте љубави, већ само ексалтација у наступу хистеричном. — Данас је она и сувише ексалтирала, али он јој није приговарао. Он се припијао вас уз љено тијело. Десним је лактом стезао љену руку уза вита своја ребра, а лијеву је шаку држао у љеној. Па су лијеве им шаке стискале једна другу из све снаге, душмански. Бола није осјећало ни једно. Бола није ни било. Срећу је осјећало обадвоје. Тако су изашли из дворане, прошли гардеробу и предсобље, сишли низ троје стубе, а нијесу никог видјели, ништа чули. У аули је спазио Милорад портира и неке педеле. Као гладна звијерад у менажерији кад чекају храну, чекали су и они напојницу. Па као свака звј ерка, ако не добије за се, у комаду, покољу се међу собом, или рсже и заскакују се на оног те је дијелио. Такви су и ови педели. Та проза разбила је за час саљарије и Даринци и Милораду. Он је дао тројици по петицу. И опет су пошли под руку прама излазу. И опет су се притискали једно уз друго. На вратима упита их слуга за број, и кад му се каза, развика се иза раменица: 2159! Два зеленка, дугијех грива и репова, упрегнута у затворена кола , Рпеиша1н(;Еоуег, закренуше се и почеше се пељати П Т „■ У 3 рампу. Оликао Ј. Л/ешин, х тг Ј У томе се слуга окрену Милораду, и достојанственим нагласком одсече: „6га1;п1ог, скшппе Дос^ог, о!з е1ес1шпет уез1:гат 1" А Милорад љему : „бга^аз а^о" и — десетицу. Враташца се у кола залупаше ; слуга се сави у крстима и стругну капом по земљи, кочијаш се љуљну најприје десно, па лијево, цвркну уснама, дрмну уздама — и нестаде га с рампе универзитетске. „Зашто сте дали овоме слузи десетицу, а осталијем но петицу ?" Питала је Даринка. „Зато, што су ми они сви честитали на дипломи, а овај ми је честитао на избору, честитао ми је — тебе !" Прво „ти". . . .