Nova iskra

10. БРОЈ

ВЕОГРАД 16. МАЈА 1899. ГОДИНЕ

ГОДИНА I.

ЛАВА ПОЛИЦАЈ

ПРИПОВЈЕТКА д. Т ј. омчикуса

(наставак) 0С.е би куд камо, морадох слушати Лаза. те послије по сата састалзих писмо, које сам у иренисци до данашњег дана сачулао, оно гласи : Драги и мипи брате! Пишем ја теби као брату и оцу своме и ноздрављам те мило и драго. Ја сам сиромах човјек и опћински редар, а људи ми све кажу, да си ти газда, да си сс окућио и да ћеш брзо довести жену. Алал теби на газдинству твоме, то је Божије па твоје али, ја одох рано у свијет, а очевина остаде ие знам ии сам на коме ! Отиди ти, Бога ти, до начелника нашега, и поздрави га као ћаћу мога, па га замоли да иде с тобом до нретура (судца) и гледајте да продате како му драго ону ограду и њиву, а ти узми новце, на ми пошаљи што више можеш, ако си баш газда, као што људи кажу. Ја сам овде опћински заклети редар и тако ми и отпиши: Лази X.... опћинском заклетом редару у Спљет. А сад ништа већ поздрави ми и опет, као ћаћу мога, начелника нашега и свакога ко за ме уиита, а ти да си ми здраво и весело, драги и мили брате, свако од Бога добро жели ти

Јов. Ст. ПоаовиИ, сгпски књижввник.

тиој игат Лаза.

Као што видите, увод је величанствен, а и смислу се не може приговорити. Писмо карактерише Лазипу љубав ирема брату и љегову великодушност и доброту. Оно осим тога истиче љегов понос што је опћински заклети редар и његову потребу коју би номоћу очевине отклопити хтјео, ал' нипошто братовљом штетом,

Кад с тешком муком доврпшх писмо, морадох му га ирочитати пет шест пута. Он му се просто дивљаше и очитоваше своје задовољство као дијетс какво. Не виђох га никад тако весела, тако наивна, тако блажеиа. „Хе, хе — отноче он смијућ сс — Богме ће се Танасија чешати кад га прими, ал' реци но души, господару и .љубави моја, могу ли боље и паметнијс и поштеније ? Ето љему љегово, ал' Бог и вјера она ограда и она љива обојици припадају; нек ми само призна, па ако ми ни гроша послати неће мени је девета. Имам ја окле да живим — ја сам опћински заклети редар! Док ја затварах иисмо, дотле се Лазино чело мргођаше и он ме посматраше криомице и зазорно, подбочивши се десном руком о мој ниски ђачки сто на ком лежаху цртежи из дескриитивне геометрије. „Срамота ме што ћу да те питам, госнодару ■— отпоче он, пљуцкајућ кроз зубе но сред собе: ал' не може да буде друкчијо : Кажи ти мени Бога ти, који је ђаво ово у Спљету? Ево има скоро мјесец дана да сам овђе, па Бог ме убио ако ја ишто разумијем ; ово канда нијесу крштени људи, всћ све некакви Аутоиомаши, Хрвати, Талијани, Народљаци и враг их сам зиао. Они на пијаци пркелају талијански, а они што вичу : „Живили наши !" ни сами не зиаду како говоре, као да је некакво покараље на љима. Чекај, чекај, како је оно ? ... Аха . . .. неки дап ми једаи рече : „А по Бога ча си се зачудил, кал да си дијавла видил !" Што ће то рећи, кумим те Богом, какав је то језик?" — } ,Ето видиш, то је хрвацки!" одсјекох — знајућ у наиријед да с чакавштином нећу испливати. „Велики их Бог убио и њих и њихов језик — надовеза Лаза. — Па да видиш, ти нијеси, може бити, ни залазио у вароше као ја, ал' ти су људи ка' мајмуни, номисли само, свима им бркови обријапи, па и ноиовима .... Ђе је још човјек без брка био. Ја бих волио да ми хмаву одоијеку нег да ми бркобрију!" — „То је