Nova iskra

Страна 162.

Н 0 В А

ИСЕРА

Број 10.

још старински обичај —- рекох — а попови га подрже, ваљда с тога да сами нагрђени не буду." — „До врага и они и таки обичаји — нрихвати Лаза •— а да видиш какви су им момци, све носају некакве крунице и иду увијек у цркву канда их је ђаво обладао. Немају ни уметаља, ни пушака као код нас, не играју ни у колу, ни на „балоте", не пјевају ка крштени људи, већ се у вече скупе испод фењера па се дрече као мачке — а што се нас редара тиче, вјера и Бог, треба признати, штују нас, као редаре своје. Они што вичу „Еуујуа ВајатопУ," кажу : „бујорно и бунашера" *), а они што су за нашу опћину веле : „фаљен Исус !" Какав Исус, убио их ; канда Бог није старији ! Ваљали се да Бог да они од дебеле болести. „А што ћеш, то су обичаји" — рекох, настојећ да се уздржим на нивоу његова разговора, одсјецајућ ријечи, само да њега више чујем. „Обичаји, обичаји — да право велиш, ал' част им, брате, на таким обичајима. Гледао сам опет друге, оне што се по онћини вуцају и што вичу: „Ми Хрвати, Бог и Хрвати !" па да ти право кажем, опет их некако можеш и разумјети, барем почму добро, канда сјшски говоре. Боже ми прости, ал' док их се више састане, збогом душо ! запркелају талијански, или се дрече „ча по Бога !" да се чисто скамениш од чуда. Неки дан у малу длаку да награјисао нијесам! Каже ми писар: Лазо, донеси ми један „жмуо!" Какав „жмуо," молим ти се ка' Богу? .Ја га гледам, а он ништа већ набре-кује и пита „жмуо". Не дери се ти на ме, болан, већ најми живинче, па на њ вичи, а ако ћеш да те послушам, питај ме крштеним језиком што ћеш, па ћу типослужити. — Дођоше у собу неки други те гонај амо, гонај тамо, дознадох да жели чашу. Рекоше ми да ме тужио начелнику и да му овај одговорио: „Оставите ви Лазу, јер је Лаза најбољи полицај у опћини ; он је јунак каквих мало има ; грехота само што је Србин, ал' не мари, доћераћемо ми њега." Ха, ха .. . . господине начелниче, чекај док доћераш Лазу ; није Лаза фратарско з-сопиле, већ Србин од главе до пете. Доћеравај ти своје, да буду јунаци као Лаза, а Лаза ће умријети као што се је и родио Србин !" „Право велиш — прихватих— ал' да ти још правије кажем, мени је за чудо што си амо и дошао." „Хе , хе , господару , одазва се он — све је то добро, ал' ко је знао, кумим те Богом, да у Далмацији, осим Срба, још некога има? Кад пропадосмо тамо, рекох: Хајде да се вратим у Далмацију, то је моја земља, тамо су моја браћа. Кажу ми : Дубровник је као Београд — све сами Срби, и са.м сам се родио у Книну па не чух никада заостали народ него за српски, а кад тамо, ево на што сам се намјерио ! Него, кажу наши : добро је каткад и ђаволу свијећу запалити ; па гле, тај удес сад на ме паде .... Да знам е се неђе чета диже, тако.ми Бога, сад бих главом без обзира тамо пјешке запео, ал' људи кажу све мирује, па куд ћу, јадан ти сам ?" „Да, све мирује" — одазвах се. „Него, реци ти мени, љубави моја — настави Лаза, сучућ десни брк и пљунув опет баш поштено на сред собе — што се теби од свег овога чини: ко нам је ближи, заклињем те Богом, коме бих ја помагао а коме ли о глави *) Иекиареио од ћцоп §10гпо и ћиопа кога.

радио?... Видим ја да се нешто спрема и облачи .... Само би требало да ме ко напути на људе, на бих ја стварао чете и бупио народ. Доста је да једноМе глава врци па да видиш галаме" — и Лаза праћаше изразом и погледом ове ријечи, које ме све у већу неприлику довађаху. „Ал' махни, Лазо, тако ти душе — одсјекох на једном — какве чете и галаме у једном мирном граду, као Спљет што је ? Ми овђе немамо да тражимо ништа, а Хрвати су нам рођена и најмилија браћа ; проклет био ако иједном кривијем оком погледаш. ПГто се тако званих Аутономаша тиче, они су у мањини и пропашће сами од себе, ал' не кидиши на њих, јер није поштено сатирати слабијег од себе. У осталом има их добрих и честитих, на кад би им штету нанијео, Бог би те на оном свијету питао: Лазо, што уради, болан ?" Он уздахну тешко, обори руке међ' кољена и замисли се дубоко, ал' се опет скоро трже, иа запита скоро очајно : „Дакле овђе нема Срба?" „Није баш да их нема — рекох — ал' су у врло малом броју и не могу да се одазову твојим услугама, баш и кад би те услуге умјесне биле." „Е па што ћу онда јадан ти сам и жалостан до амина мога ?" — одазва се просто очајно Лаза. „Како, што ћеш, Лазо брате ? Прибери се и размисли се, па захвали Богу што си се смјестио и умирио. Кажеш да је плаћа добра ; кад си већ једном дошао, служи им поштено, држи ред и мир, а начелник нек говори што хоће ; ако пак настане оно вријеме за којим ти толико чезнеш, алал ти онда и главе одсијецати !" Лаза уздахну још једном, па разочано иоче : „Аја, госиодару, из вас што пиљите увијек у те проклете књижурине неће никад ништа бити. Док ми нијесмо знали ни читати ни писати све је ишло ка' по лоју. Да ти знаш како је живио мој покојни отац, кад је хајдуковао по книнској крајини— а сада ? Свуд жандари, свуд полиција, свуд покора, а никоме добро ! Кад би мој покојни отац као пандур селом ирошао, сви говораху : Ено другог Краљевића Марка. А сад, ђе су Краљевићи, ђе су Обилићи, ђе су Југовићи ? Куку мени за њима до вијека ! . . . Него, махни ти шалу на страну, господару — настави све тише Лаза примичућ се мојој столици. — Кажи ти мени само : ено онога ! . . . па ћеш видити хоће ли осванути ! Пред изразом његова лица ја се просто забезекнух и ужаснух. „Мучи, Лазо, за на вијек замукао — промуцах једва — немој о томе ни помислити, Бог те не убио, а камо ли такова што урадити!" „Па говориш ли ти зазбиљ, господару ?" — иресјече он. „Зазбиљ, најозбиллшје — рекох му одлучно умири се и прибери се, опет ти кажем, на ћеш сЛм увидити да си срећнији. Л>уби и непријатеља свога и настој да га на лијепи начин на прави пут изведеш, видићеш да се нећеш покајати." Он се устаде и накекери још више полицајску капу, моја га морална нроповијед бијаше разјарила. „Ех, јадан ти сам — очепи као бјесомучан — ко би још био рекао, да ме ни моји земљаци савјетовати неће, да ће ме и они издати ? Умири се . . . . Прибери се ... . Љуби и непријатеља свога .... Ох . . . . А ко нас