Nova iskra

(>ГТ' лт ГА 230

II 0 В Л II С К 1' А

Б рој 13 1[ 14

не позна краљичина рукоииса (у чину II сц. 4 он каже да није још никад читао штогод написано њеном руком); међу тим у чину IV сц. 5 прича се како он носи умек на срцу једно ннсмо које му је краљица некад писала. Текерај се у једном свом роману на крају сам шшињива да је „мдадожењину матер убио на једној страници а после је на другој новратио у жнвот." Па су такви сдучајеви констатовани и код других песника, нпр. и у Даита и Шекспира. Али они су ту ведике рсткости, а у Одисеји пх има велики број. Још јо важнпје што је код тих контраДикција у овим делима очевидно да су дошле услед песникова заборава, док у Одисеји има миого њих, које па тај начин није могуће објаснити. Даље, у Одисеји има више случајева, да се један или више стихова понављају, али су једанпут потпуно умесни а други пут внше или мање пекоректни. Је лп могуће да један човек своје речп погрешно употребљава? На посл., уз нраве песничке комаде ми видимо у Одисвји партија које су најгори крпеж, у којима често нема ни једнога стиха који не би био позајмљеп. Је ли могуће да је п једне п друге један песник сиевао? Ове су околности, као што се види, морале довести до мшиљоња, да је Одисеја састављена из више првобитно самосталних делова, а оие с.у и г.тавно средство при лучењу тих делова. Кад се пак у томе дошло до неких резултата, природно је, настале су разне, више нлп мање вероватне хипотезе, које су имале да објасне ннз питања, пгто су се о тим изворима из којих је Одисеја црила паметала: како су изгледали првобитио ти (»азлттчни спевови? какве су промене претрпели тим што су спојеип у једну целнну? и т д.. Н ЈВулиК. (НАСТАВИИЕ ОЕ)

Л0Т0С0Б ЦВЕТ (X. ХАЈНЕ).

Цвет лотосов тужно клоно Кад га жарко сунце згрева; Па иогнуте главе таво Он свежину поКну снева.

Вледи месец њега буди, Светдошћ-у га својом зрачн; Радосно га дотос чока И конреиу с лица свлачи.

1 Га се смешка, сија, цвета, Днже чодо с нуно тежње; Па мирише, нлаче, стреии Од љубави и од. чежње ... —

р.

ОРДЕН од АНТОНАЧЕХОВА

Учитељ на војној нрогимиазији, деловођ школског савета, Лав Пустјаков стаиовао је врата уз врата са својим пријатељем потпоручиком Ледеицовим. Сабајле на Нову Годину упути се он у његову собу. »Иуј, Гриша", рече му после уобичајенпх честитака: ,Не бих те узнемиривао кад ми не би било веома потребно. Узајми ми молим то свога „Станпслава". Знаш, позван сам на ручак код трговца Спшикина, а знати како ,је тај луд за орденима. Ја мислим. да оп сваког оног који нема да му нешто о врату или па грудима виси, сматра за ниткова. Па знаш, он има две кћери... Знаш већ Настју и Зину... Обраћам се теби као пријатељу Та разумеш ме... Учини ми молим те ту љубав." За време говора Пустјаков беше ноцрвенео и гледаше једнако и уплашено иа врата. Потноручик се испрва љутио али је после нопустио.

У два сахата после подне одвезао се Пустјаков колима до Спишкинових. Гунду беше спреда оставио отворену а па грудима му се блисташе у злату и емаљу туђ „Станислав". „К, брате, обузелн ме некп осећаји као да сам са свим други човек", мишљаше он у себи кашљуцајућп при том са неким самопоуздањем. „ Мала ствар, не кошта можда више од иет рубаља, а какав ОФекат!" Пред станом Спшпкипа разгрну Пустјаков бунду па стаде лагано плаћати кочијаша. Када овај угледа нарамњаке, дугмад и „Станислава", као да се — тако се бар Пустјакову учинило — скамени, а он се достојанетвено закашљуца и унути у кућу. Бунду скиде у предсобљу и баци поглед у салу где је петнајестину лица седело око постављеног стола и почело јести. ,Ко је то звонио?" запита домаћин, па се подиже са сголице. „А, Дав Николајевић! Молим лепо! Мало сте се задоцнили али то ништа не марн. Мп тек што смо сели." Пустјаков се испрси, забаци поносито главу, на уђе у салу трљајући себи руке. Али ту спази нешто страховито за столом: одмах до госпођице Зппе седеојењегов колега, учптељ Француског језика, Трамблан. Ако Француз спази орден онда ће га заииткивати н без сумње за вочита времена бламирати... Да ли о])деп да здерс или да побегне ?... Али несрећни орден беше чврсто утврђен на каиуту а бегство беше немогуће. Брзо нритисну десну руку на орден па се дубоко иоклони сакуиљеном друштву. Затпм се спусти неснретно па једину празну столицу која јо била баш спроћу његова колеге. „Мора да је мало накресан!" мишљаше Спишкии који иије могао себи да објасни чудиовато понашање Пустјакова. Донеше му тањпр са суном. Он узеде кашику у леву руку али му нри том наде на ум да се у отменом друштву не може јести ловом руком. Да не једе никако? Сасвим!... П тако рече, да је већ ручао. „Посетно сам свога ујака проту... молио ме... јео сам код њега " Душа Цустјакова беше ирепуна гнова; трпео је Танталово муко: супа беше изврсна. Па какав тек заносан мирис од рибе допираше до њега! Газмишљао је да ли да скине десну руку са ордена па да га поклопи левом руком; али се нпје никако смео да усуди. „Приметиће се... Па ако се и не примети: докле да држим тако испружену руку преко целих прс.ију, као да хоћу да иевам? Боже мој, докле ће тај ручак да траје? Отшпао бнх одмах у какву гостионицу!" После троћег јела погледа из потаје, и то само једним оком, па Француза. Изгледаше му као да јо и Француз због нечег збуњен, да га плашљиво ногледа и да ништа не једе. Пошто су се неко време тако гледали, посташе обојица још збуњенији и гледаху у празно тањире. „Приметио је, обешењак!" мишљаше Пустјаков. „Биднм му по њушцн, да је приметио! Нитков један брбљави! Знам да ће сутра директор свс знати." Бопге дошло на ред и четврто јело, па најзади пето Један дугачки господин са посувраћеним носом, великим, чупавим ноздрвама и жмправим очима ус.таде, иревуче руком преко главе, па ноче: „Е ... Е ... Е... узимам себи слободу, е, да наздравим, е... нрисутним дамама!" Са великим шумом подигоше се сви, па дохватише чашо. Једно громогласно „Хура!" захорп се у соби. Даме се смешкаху нагнувши се у наиред куцајући се са господом.