Nova iskra

Страна 216

II 0 В Л И С К Р А

Прој 13 и 14

светлих црних очију, мала и бременом година још више смањена, ишла је брзо, држада се нраво и говорила танким и звучинм гласом. Носида је увек хаљине затвореие боје, редовно је ишла убрађена, што је врло хармоиирало са љенпм готово шесетогодишњим, али још лшвпм лндем. Држала се увек достојанствено;; без рада се иије никуда мицала; да шије, да се ио кухињи сагнба, да се у врту, занима ситницама, било је за њу са свим обнчна ствар, од чега она не би могла ни тренутка одустати. Није се заносила сањаријама нити мудричењем; све је у ње било тачпо. • удешено као у сатног механизма; ништа сувише, каода је у њеној глави била црта цроко које сс ннје смело коракнути. Она није била никад несиремна (такве јо жене сажаљевала); иикад је не бисте могли ни изненада напасти, јер она јо била вечито иа онрези, као опрезнн непријатељ, који вас једиако ирати будннм оком, готов да свакога тренутка спусти ороз. Намере није никад хтела рећн, док је не изврши н у опхођењу самом собом знала јо владатн математичком тачношћу, да никад не нређе преко означене границе. Једном речи беху то таква два створа којц дивно једио друго донуњаваху. Полазећи од пачола, да ваља радити и да нема жалоснијег живота, него кад се он проводи анормално, уз то проткан само самољубљем, завидљивошћу и леношћу, они се увек умедоше иаћи. Ако је коме требало дати савета; извести га иа прави пут ако је у заблуди; продњачнти н показати стазу којом треба поћи — за то је био створеи Павле Петровић. Ако јо требало обићи болесинка, иоиудити га н разговорити га; ако је суседи ваљало рећи, како се деца негу.ју; како у животу треба живети, мужа слушати као старијега - у томе Сока није имала такмаца. У великој божјој нородици живљаху онн у складу; парохијанима беше добро од њих, а њима од парохијана и никога не беше, ко би могао рећи што противу једие или друге стране. Код таквцх људи и у такнм околностима растао је н васиитао се и Марко Петровић. IV. Другога дана, у јутру, сеђаше Марко на доксату, доста заморен јутрошњом шетњом по врлетним стазама. Седео и пушио п не знајући да цела варошнца само о твему говори и да се готово све узбуннло у овоме иначе мирном месту. Али такве су све наше иаланке. П на-јскрпвеннја, тајна пзлази на видик иосле врло кратког времена; босиосличара пак има као и свугда, који је својски нрихватају и без икакве награде даље проносе. Са заиада је иодухивао благ поветарац, ублажаИајући велику припеку, која се по самом спом почетку познаваше. Испод баште видела се сребриа рока. како се у дал>нни вије кроз поља, на се час иојави а час сакрије н Марко, иаслађујући се том живописном сликом, коју одавно није видео, п нехотице помисли иа загушљиви Градски ваздух, којим је тако дуго днсао. Поглед му се оте на башту исиод доксата, у којој беху поређаии сандуци са разним мирИшљалим цвећем п у њој угледа своју матер, како истсрује пилпће из баште и привезује штапове уз иасуљ. — Увек она иста, номисли Марко; — остарела је а и не мисли на одмор. Али се^ нпје много променила, све је на њој крепко и здраво.

— А гле, ти већ уранио ? — трже га глас очев, и седа глава Павлова упути со сину. — Ја, мислим ти си још у својој соби. А јеси ли доручковао? — Ја обично устајем рано и идем ма куд у шетњу, — рочо Марко п као пречувшн последње питањо. — То вреди, тиме се тело јача. Мепз ваиа јп согроге ваио. Видиш, ја ти умем још по штогод натуцати из латинског, — рече старац, задовољно се смешећи. — Али не рече ми, јоси лп доручковао? —■ Биће и томе времена. — Како?... биће времена! Дошао сп родитељима у кућу, па се стидНш рећп да си гладан. Е Соко! Одиде амо, остави со једном те своје баште. Ето тако, — иродужи Павле, окроћући се Марку, — ио вас. дан не седне и но одморп се; непрестано јо у послу, н ако јој свакога дана говорим да со свега окане, па да само себе гледа. — Рад је неће убити, додаде Марко. Донесошо доручак: каву, млека и скорупа и Марко је на иаваљивање материно морао од свега но мало окуснтн, само да је не би увредно. —• Е синко! И ја, дакле, дочеках да те видим студентом медицине, рећи ће му отац, ташиући га по рамеиима, кад остадоше сами. — Као што вндиш, бабо! А како ви овде по варошици? Је д' со много пгго нзмонпло од мога одласка? — ниташе Марко, који не хтеде допустити да се о њему говори, хотећи разговору дати други нравац. — Па да видипг н није. Све нде својим обичним током. Парохнјаип ме слушају н ја сам њима иотпуно задовољан; у нас је још она сгара љубав, коју си п ти тако поштовао. Истина, у њнх стварн пе стоје најбоље, алн, ваљда ће, в])омо п ту неиравидност изравнатн. ГПта ће ту да му се ради? Годпие нздају, приходи се из дана смањују, па је, богме, тешко изаћи иа селамет. Још да није наде, баш би са свим рђаво било. — Нада је лепа ствар, али она мора једном дотужати. У оваквом гнезду требало бн — да је среће! да царује само срећа и напродак. — Да је среће, ади кад је нема? — рече стари Павде и уздахну. На ум му н нехотице иадоше стари добри дани. Пред мојим је очима све; видим, како сољак ради као црв до посдедњег часа, не дангубп нн кад му ваља да се одмори; ради п што му иије посао, само да подмирп потребе, па ипак,. морам да ти иризнам, он све внше ироиада. Где ћеш му узрбка наћн? — За цело да, их има, ади нх треба за рана вндати. Да није, бабо, твој сељак нросто постао точком на машиии без кога се не може, ади и Који сам за се ие чини ништа? Јеси ди о томе што размпшљао? — Бпће дако. Онп ућуташе. Марко со загледао у плаве брегове, иреко којих со дизала као облак сура магла п губплн у випшм региоиима. Павле га је кришом носматрао. Налазпо је у њему свог истог Марка, алн и са неким променама; видеоје оне исте дубоке црне очи, у чије су дно годпне мсануде неки израз енергије, ади који није могао ироменити, Чистину дица, чп.је црте показнваху гвоздену вољу господарову; впдео оно исто, њему тако драго лице, које је сада обрасло густом црном брадом. Још иешто: Павде се увек сигурао, да може прочитати ц најскривеније мисдн човекове, али сад се осећао са свим несиособаи да што позна на дицу мдадога студента.