Nova iskra

Отрана 218

Н 0 В А ИСКРА

Број 13 и 14

држи старих навика и обичаја и у иајмањим ситнидама, мислећи увек, да је тако боље. Марко га сдушаше пажљиво. У разговору дођоше до саме реке. Павле приђе јажи К0 ЈУ Ј е Р ека била иочела кварити а Марко међу тим, гледајући преко реке, иосматраше плаве брегове, заборављајући све и уживајући у чистом ваздуху. — Како је депо овде! — мишљаше он. — Све иде својим одмереиим током, свега има за уживање тихе среће. Заустави се, као оно путник што се зауставља, те чудну природу посматра, не гледај у будућност и уживај. Али кратка је та срећа, којој се душа свом сиагом одаје; и. лузија се распукне као мехурићи од саиуна, ноказујући нагу истину VI. И ако је Марко ирво доба свога живота провео у селу, ипак је много већи део живео у вароши, те кад се као пеком чародијом нашао у своме родном месту, њега је драж летњих лепота у тако красном месту заносида и опијала, као да никада пре тога није дисао тога ваздуха. Све му би ново, иа ипак тако познато, као да се јуче раставио од тога живота. Исто оно небо, које се као и увек милостиво плавидо; исте звезде, које су као и нређе љупко сијаде; исто двеће, које је и сада расипадо своје раскошне мирисе; једном речи беше све исто и на своме месту, у стању да изазове све сдике из давне прошлости, да истргие све оно, што беше утонуло у миру заборава. Једнога јутра спусти се дагано пиз реку, одреши чамац који стајаше привезан у дну баште, зашшва даким весдима и после некодико тренутака нађе се на оној страни реке. Није имао одређене намере и дагано нође правим путем, који је ишао поред реке и у даљини се претварао у једну једину тачку. Ићи без икакве намере, не мисдећи ни о чему, по равном хдадовитом путу, веома је пријатно. Пред очи му издажаше сдика за сдиком места, којих он не виде давно. Појавише се сиромашна сеода са опадим и исхереним крововима; неограђена дворишта са напуштеним воћњацима; неокречене куће са венцима беда и црна дука испод стреха. С деве му стране бејаше високо брдо; густа зедена шума стајада је но њему мирна и озбиљна, огдедајући се у мирним пдавим вадима речним; кржљаве, и са огуљеном кором, врбе тихо трептијаху својим меканим дишћем, тужно бањајући. Некодико дечака, босих и у подераном одеду, чуваху по брду мршаве немирне козе, псујући и вичући свакога треиутка на њихов несташлук. Сдика бејаше веома тужна и на Марка учини са свим непријатан утисак. Њему се учини као да се све то ни мадо не сдаже са добом године, и он као да виде пред собом иризрак блиске смрти. Ви му веома тешко „Од куда је, зашто је тако? Може ди се помоћи овим бедницима? Њихов је живот тужан, и ако је нренун рада и марљивости; њихов је иоложај из даиа у дан све гори, ма да нема ни трага обиљу. Како ће се изаћи из овога стања. И нехотице се сети песникових речи: »Отворите мн$ т'1миицу, Даите мнЉ св&тдости днл« Вучен неком незнаном сидом Марко иђаше све даље напред, не обзирући се на коју ће страну. Сунце је јарко жегдо својим вредим зрацима, што убдажаваше тихи нодух вдажна ветра; по пољу се жутеда пшеница; јечам је био већ зденут. На сваком кораку виђаше трагове радиности,

па ипак као да све беше покривено неком незнаном суморношћу и тихом тугом. Из тих мисди трже га глас кола. Погдеда у напред: њему у сусрет иђаху лака кода занрегнута са два црна дурашна коња. Позади је седео њему неки непознати човек, огрнут даким иутничким канутом, а напред кочијаш, у коме Марко познаде сдужитеља у среској канцедарији. Кад дођоше на спрам њега, непознати човек заповеди кочијашу да стане, учтиво салутира и још учтивије упита: није ли он тај и тај. Марко се каза. — Видите, сетио сам се одмах, прихвати непознати, скидајући се. — Допустите да вам се ирикажем: капетан, Стеван Павдовић. Марко се лако поклони. — Куда сте се ви тако доцкан упутили? — Марко погдеда у часовник. Скоро беше подне. Он и сам није приметио, колико се далеко удалио. — Ходајући, видите куда сам зашао, одговори Марко на његово питање. — Ако је по вољи, хајдемо к мени у кода; има места за двојицу тешко ће вам бити да се пешко вратите. Марко прихвати капетанову нонуду и кода се кренуше. Капетан, Стеван Павдовић, имађаше од прилике тридесет и две до три годиие, висока снажна стаса и дуга сухињава дика; густа црна коса у натраг зачешљана остављаше велико испупчено чело; брада, нешто отвореније боје, покривала је до пола његово правидно крупно лице а поглед црних проницавих очију беше смео али и некако хдадан, да су они, који мораху с њим имати посда, осећади поред поштовања и придичан страх. Иначе цеда његова придика била је пуна ватре, прегалаштва и старијем, као што је то у већине нашега полицијског апарата, одана до крајности. По кадшто је викао на сва уста на наше застареле установе, али се о иравој слободи није изражавао никада запоспо; шта вигае та његова слобода ишчезавала је у ропској поиизности најпокорнијега потписника, који, добивши ма и иајмањи чин, осећа у томе своју сдободу, што има млађих од њега и што он може, кад хоће, те своје млађе кињити. Иначе се Стеван Павдовић сдабо трудио да подешава своје назоре или да бира правац. То је њему самим временом долазидо. Па рашта би се и он имао трудити, да васпоставља у равнотежу ствари, за које зна, да ће их други посигурно успоставити. Дружина, којој је срећом ирипадао п капетан Стева, зна само то, да се уживи у свој посао, нити хоће да чује ма за какве иромеие на овом свету, већ са веселим и ведрим осмехом иде па сусрет будућности. Таквих је људи у нас данас све мање. Али иоступно пропадају, нестаје их, а да ли их треба жалити, иЛи се томе радовати, ко то зна. — Верујте, да сам се врло обрадовао, кад сам чуо да сте дошли, — отпоче капетан, кад се беху доста одмакли. У остадом, не радујем се само ја томе додаску. — Допустите да зиам, ко би се томе још могао радовати ? — Моја жена. — А ви сте ожењени? — Да шта мислите? Моја је жеиа ваша стара нознаница. Ту се Марко сети и очева писма , али никако да му уђе у главу, ко би то могао бити. — „Сигурно, ко од сдучајних познаника", — номисди Марко.