Nova iskra

Број 13 и 14

— Извините, ал и ја се не опомнњем, да сам вас игде до сад видео. — То ништа не чини. И ја вас нисам до сад познавао; адп Марта ми је о вама говорила. Сећате лн се садР Марко се стресе и нехотиде. Испред очију му пролете последња година у гимназији, и ои ту виде њену милу слику. њене дубоке очи, како га иоверљиво гледају. Чу њен звучни глас, којн га је толико очаравао, заносио Та мила па ипак кратка успомена јављала се често у души Марковој, кад је седећл дуго у зимњу ноћ уморним очима прелетао преко ситних слова, кад је празником у рано јутро излазио у какво село да се намирише горска мириса, да се наслуша птичија певања — Дакле се ваша госпођа зове Марта, по оцу Ј ? — Са свим тако. ВиДите, да нисте заборавили. — То ми је особито мило; нисам се надао, да ћемо се овде наћи. А велите мене се још сећа? — Да, много ми је о вама говорила, од кад смо овамо дошли и од кад се упознала са вашом мајком. Ах, красну мајку имате, г. Марко. Моју је Марту са свим занела. Вели, да је реткост наћи тако нлеменито срце. Онп скренуше разговор. Капетан му нричаше о своме нослу, о тешкој муци и недоумици, шта ће да чини са ссљацима; о важиим и многим наређењима претпостапљенпх. Марко увиденапрвп ноглод, данема рђаво срце, али да је врло „благоглагољив". — Ето, сад баш идем из К Десила се велика несрећа: треба увиђај на лицу места. Ви не знате Јована Милошевића из К,...? Марко махну главом. — Све једно, не чини ништа. Испричаћу вам, како јо било. Помислио сам тамаи јутрос усгатп рано, да прођем мало по лову (то је, знате, моја навика), а дотрча иандур из К н донесе акт, да су Јову ноћас напалн зликовци и да је тешко рањен. Полетим одмах, лекара не беше овде, да га са мном поведем а вас још нисам знао, те пођем сам. Стигао сам доцкан. Јова је издахнуо; добар човек беше, Бог да му душу 'ирости, — и капетан као да лако уздахну. Међу тим Марко слабо чујаше од свега тога. Он со врати мислима онота у доба ире четири годиие. Њему беше потребно да изазове сакривене и дотле у дубинп душе чуване усномене, да обновн и оживи оно, што је изгледало, да је одавно прпшло забораву. Нама су први данн познанства врло важни: они више и дубље остају у иамети, ного

Страна 219

доцнији много већи делови времена, у којима има много мање утисака и где се живи на капиталу проналазака раније стеченом, много занимљивијем и много нријатнијем. — Па извол'те к нама, рече му капетан на поласку, кад год имате времена. Ваше ће нам друштво увек добро чинити. VII У малом сеновитом врту среске канцеларије, у хладу поткресаног багрена, сеђаше око 6 часова после подне, на ониској дрвеној клупици висока женска ирилика у лакој летњој хаљнни. У руци јо држала отворепу књигу, али изгледало је као да се у мислима издвојила од оних многих ситних редова; покрај ње на мекој трави лежало је мало псетанце, играјући се несташно крајевима њене хаљине; неколико врабаца бојаху се начетали испод стрехе и безобразно се свађаху. Тих ветрић подухивао је, правећи уске ируге по трави и зеленом лишћу. Беше то круина жонска, висока и витка стаса, црне гргураве косо н дубоких бистрих очију, али које беху у овај мах нешто номућене. Чоло јој широко, правилно изрезано, без крајова и јачих удубљења, образп једри и округли, нос правилан, усне танке и румене са нешто ситних маљица на крајевима. Цела њена слика беше очити изглед челична здравља и бујне младости, који би могли дати знатан отпор многој беди и невољи. Али беше на томе тако савршеном и иравилном лпцу пешто прнтајено, чежњиво, нешто што говораше, да је ту још сакривено сјајно нролеће младости, које ће иенадно и од једном на први зрачак тонлога сунца страсно букиути и нарушити сав мир н спокојство, као нритајен угљен што опече, кад му се нико и не нада. Изгубљен и без циља ноглед, опружене ноге, отпуштене руке, многе мисли без икакво органске целине и скристалисаног облика, све то засведочаваше Мартино (то беше жена капетанова) погружено лице, које изгледаше овога тренутка потпуно без свога свесног физичког бића. И док још тако гледаше на песковите стазе, она опази да се нека сенка креће по трави и да иде право њој. Марта подгаке замишљену главу и лако се трже. Беше то као неки лаки трепет од главе до пете, који се тренутно јави. Пред њом стајаше Марко, којн иајнре подиже шешир а нотом јој лагано нружп руку, изговарајући: „ Добар дан!" И Марта порумени од изненађења. Њој беше овај долазак врло при-

Н 0 В А И С К Р А

Сел>анке из Крушева у Маћ.едонији.