Nova iskra

Страна 348.

НОВА ИСКРА

Број 20. и 21.

Г. Миларов му одговори: да чланови имају уз то још и сву гардеробу, чак и модерну, и мушки и женски, према потреби; додатак на шминку и на осветљење при масковању и облачењу; да друштво ради у Софији од 15. октобра, од отварања Собрања, па најдаље до 1. или 15. маја; а после тога путује по градовнма Бугарске; да је нриход у сезони доста добар; да су цене у нрвим редовима, на канапетпма, 5 динара од места. иза тих по 4, 3 и 1*50 итд.; а кад се сврши сезона у Софији п путовање, онда се закључе сви рачуни: издацн на плате, набавке и свих осталих трошкова, па што претече, то се онда процентно подели на чланове, а ти проценти обично изнесу бар још за ноловину чланских плата, а често и више, а после тога настаје једномесечни одмор, за овим једномесечно или шестонедељно учење и спрема за нову сезону. И колико смо год нашли да су издаци и додаци иа шминку и осветљење непрактични, а поглавито неумесно оно давање модерне гардеробе и женским и мушким, у толико више нађосмо онај новчани додатак, ону деобу , за врло упутну и корисну, како по саму установу, тако и по чланове. Тиме постаје сама установа као нека задруга, тиме је и рад чланова чвриЉе везан за све користи и једних и других и за наметне уштеде у издацима; тиме су чланови ограниченији у својнм личним ирохтевима и још имају ту велику корист: што повећу суму примају од јодном, те могу њоме лакши распоред учинити и боље се спремити за даљи рад, а и везани су чвршће и за сами успех представа, јер од успеха представа зависи и прпход установе. Г. Миларов додаде живо: да се то неће ни У будуће мењати и да ће тако и остати, што обојица потпуно одобрисмо. Даље нам г. Миларов рече: да они не мисле и даље остати при тој државној номоћи, него да ће још ове јесени, од првог Собрања, тражити да се субвевција државна подигне на сто хиљада динара годишње, и изјави нам своје тврдо уверење да ће их и добити, и то баш сад у овом сазиву, и да ће они настојати на томе, да се та номоћ искључнво употреби на драматску народну трупу и на драмску домаћу литературу. — Овде ми паде на памет Загреб, где народно позориште има још већу државну помоћ, која је тако истоитојош од сабора одређена: само на драму. домаћу литературу и драмске потребе, а овамо се троши на оперу и оперету и још уз то плаћају годишње још већи деФицит, него што је и сама годишња државна помоћ, и то само за љубав опере и оаерете. — Да је г. министар просвете дао реч: да ће то извесно и постићи; јер је то и једини министар просвете, који има енергије да то затражи и да и добије; јер налази да је то прека иотреба за бугарски народ, за његов литерарни напредак п за развитак његова естетичног укуса,*) да жели и желе још идућега пролећа зидати зграду позоришну, да за то имају и врло нространо и врло згодно и лепо земљиште, које је на ту цељ поклонио иеки њихов народни добротвор. И доиста, доцније смо се уверили да је земљиште и лепо и пространо, не баш тако као што је место где је наше иозориште или загрепско, али је врло пространо и лежи готово са свим у средини града, између градскога парка и министарства војног. *)'У то време био је Иванчов министар проевете, а сад је оп председник министарства и министар спољних иослова, а Вазов је опет постао министар просвете, на кога се баш г. Миларов као и жалио, што није био довољно заузимљив и енергичан.

На наше питање: да ли имају за зграду спреман новац или ће се и то нодићи добивеним иовцем сад од Собрања, г. Миларов нам одговори: да они добијају на ту цељ годишње по сто хиљада динара од „класне лутрије", да су већ две године прошле, а скоро и трећа, те располажу већ с триста хиљада, а на нролеће ући ће и у четврту, те тим новцем хоће да подигну зграду и да набаве и машинерије и декорације. ■— А је ли то све што имате и што можете жртвовати за зграду, машинерије и декорације? упита мој пријатељ. Све! одговори г. Миларов. Обојица се зачуђено згледасмо и изразисмо своју сумњу и рекосмо: да се с тим новцем не може иодићи скоро пикаква зграда, бар иоле модерна и која би одговарала иотреби, и тек ако би тај новац стигао и за саму зграду, најнривременију, а камо ли да се уз то још набаве машинерије и за иоле боље позориште декорације; и да би таква зграда била још неиотпунија и једва толика, као она у Новоме Саду. — Не мислимо ми на онаку зграду као што је у Београду. а још мање на онаку као што је у Загребу; — одговори г. Миларов, — већ ми хоћемо тек зграду позорпшну, ма она била и најскромнија и која би послужила за једно двадесет или двадесет и пет година. После нека Бугарска зида величанствену зграду, каква буде доликовала времену, новчаним изворима и народном културном развитку. Ми опет манусмо сумњиво главама и пошто зграда није главно у овом састанку и већању, него школа на позорници, напредак приказивачкога особља, а уз то у неколико и репертоара, то пређосмо на ово. Бугарска народна трупа има у своме репертоару повећи број руских комада, међу којима и „Василиеву Мелентијеву"; из немачке литературе неколико комада од Шилера и Гетеа као: „Виљема Тела", „Дон Карлоса" и „Клавига" ; из Француске: од Молијера, старога Диме и његова сина, од Жоржа Онеа и Сардуовљеву „Отаџбину" и још неке, али од свију је најгоре прошло, рече наш г. Миларов, Онеов комад: „Љубав и понос" и да у опште најгоре пролазе модерни и немачки и Француски комади, а од свију у опште, да су најбоље прошле „Две сиротице" и „Гвоздена образина"; да публика најрадије гледа мистериозне драме, у којима има мпого убистава и много зликоваца, и да сад још страхује за Пајронов комад „Досадан свет;" а да је траљаво ирошао и комад млађега Диме, „Госпођа с камелијама." Уз „убиствене" драме, додаде г. Миларов, још најбоље пролазе лакрдије као „Карлова тетка" и томе слично. За све време разговора о репертоару, менн се још од саме иапомене једнако врзао но глави Пајронов „Досадан свет", а то ћу вам доцније испричати, а и сами ћете увидети зашто мп се врзао, кад вам будем причао о женском особљу. Пајрон! Пајрон!! Ми му на то свратисмо пажњу: да је може битп томе узрок у лошем приказивању тих комада и у неспремности позоришних чланова, који не могу да појме и схвате карактере тих комада, као што је било и с Молијеровим комадом „Уображени болесиик", јер од самога ириказивања завиеи често, у главном, и успех самога дела. Он нам до душе иризнаде умесност наше примедбе, али и иоред тога тврђаше, да је такав укус публике. Нрема томе ја у мислима упоредих укус даиашње соФијске публике. с укусом наше публике у Београду пре тридесет и