Nova iskra

СТРАНА 22.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 1.

Чак је приСтао и на даљи останак на старом огњишту •— и ако с опирањем. Газдинство Мусајнен, које је збиља купио још онога дана, било јеутако јадном стању, да је бављење у њему очито било опасно за жену и децу у ове хладне јесење дане. Пре свега је ваљало побринути се за најпотребније оправке и дозвати тесаче, зидаре и грнчаре, пре него се могло помислити на пресељење. Па ипак је госпођа Јелисавета тврдоглавством свога мужа била приморана да се усели у нови стан много равије него је довршена оправка. Јер када се једнога дана на дворишту појави са радницима надзорник новога господара и у његово име учтиво замоли за склониште, изјави да је тај поступак њему намерно нанесена поруга и одлучио се да ни дана више не остане на земљишту, које је некада било његово. — — Био је хладан, мутан новембарски дан, када се госпођа са својом децом опростила од старе, драге куће— Из неба је падала ситна киша, која скроз пробија. Завијена у сиву маглу, пуста и очајна пружила се ледина пред њиховим очима. С најмлађим на сиси, а с двојицом старијих плачних око себе, попе се она на кола која су је одвезла новој и ах! тако неодређеној судбини. Када изиђоше на вратнице и кад их стаде шибати у лице својим леденим бичевима хладни пустињски ветар, поче тужно плакати и најмање, које је дотле лежало мирно и задовољно. Она га јаче уви у огртач и прегну се дубоко над мало, уздрхтало тело, да не би издала сузе, које јој без уставе пођоше низ образе. После пола сахата вожње по глибовитом, прокислом путу стигоше кола на мету. Чието би гласно узвикнула, када јој се пред очима указа ново огњиште у своме јаду и распаду. Дугуљасте, блатом и сламом зидане разне стаје — глибовито двориште — ниска, шиндром покривена кућа за становање, с чијих зидова беше местимице опао креч и избио голи зид — запуштена градина, у којој се беху распртили последњи жалосни остаци лета, лепа ката и сунцокрет, поред готово већ пропалога зеља, у наоколо јасно обојена ограда, која је пред крај свој још једном обојена - то је било место, на коме је од сада требало да станује породица пропалога спахије. То је било место, на коме је одрастао мали Павлв) који му је посветио љубав свога детињства, бригу половине свога живота. Првих својих година био је сасвим нежан, увео створ, и често се пута ноћу мати прибојавала да ће се угасити слаби жижак његова живота, пре него сване. Тада би седела у сумрачној, ниској соби за спавање, налакћена на ивице љегове постељице, и гледала је зажареним очима на мршаво тело, које је бол раздирао. Али он преброди све кризе ранога детињства, и када му је било пет година, био је, и ако слабуњав у удовима и блед, готово увео у лицу — старачке је црте збиља задржао — ипак здрав дечак, у чије се напредовање могаху полагати наде. У ово време падају његове најраније успомене. Прва, коју је много пута обнављао у памети у познијим годинама, била је ова : „Соба је полутамна. На прозорима се ухватило ледено цвеће, и ружичасто продире сјај вечерњега руменила кроз засторе. Старија су браћа отишла да се тоциљају, а он већ лежи у постељи, јер мора рано да леже, и поред њега седи мати, која је једну руку обавила њему око врата, а другу спустила на ивицу колевке, укојој спавају две сестрице, рођене пре годину дана, обе истога дана. „Мамице, причај ми какву бајку", моли он. И мати је причала. Шта ? тога се више не сећа јасно, али је било говора о некој сивој жени, која је увек у туробним часовима похађала мајку, о жени бледа, суха лика и тамних, плачних очију. Дошла је као сенка и отишла је као сенка, раширила је руке изнад

главе материне, неизвесно да ли ради благослова или ради проклества, и говорила је свакојаке речи, које су се тицале и њега, малога Павда. Било је ту говора о некој жртви и неком избављењу, али је те речи опет заборавио, јамачно с тога што је још био сувише глуп да их разуме. Али једне се ствари сећао врло добро: Док је, готово без даха због језе и очекивања, слушао речи материне, привиде му се намах на вратима жива сура прилика , о којој је говорила мати — баш она 'са својим уздигнутим рукама и са својим бледим, жалосним лицем. Он сакри лице у наручје материно — срце му стаде куцати, дах га поче изневеравати, а у самртноме страху мораде узвикнути. „Мамице, ето је, ето је !" „Ко ? Зар Брига ?" упита мати. Он не одговори, већ поче плакати. „А где ?" упита мати даље. „Ено је у вратима", одговори он, усправљајући се и обиснувши јој око врата, јер га беше обузео страх. „Будалице !" рече мати. „Па то је очев дугачки путнички огртач." И она га донесе да опипа поставу и лице, да би се потпуно уверио, и он признаде, али је у себи био још више уверен, да је Бригу видео очи у очи. А сада је и знао како јој је име. Звала се „Брига". Али мати се замисли и никако не пристаде, да причу исприча до краја, Па ни доцније. Ма како је усрдно молио. 0 оцу сачувао је из онога времена само тамну успомену. Човек у високим чизмама, који је мајку грдио и браћу тукао, а њега самога превиђао. Само би ио каткад видео попреки поглед, који није слутио ничему доброме. По некад, нарочито када је био у граду, било би му лице мрачноцрвене боје као прегрејани казан, а ход би му био непоуздан, час десно, час лево. Тада би се обично догодило ово : Прво је миловао две близнаке, које је нарочито волео, и њихао их на рукама, док је мати међутим стајала уз њега и плашљива ногледа пратила све његове покрете, затим би сео за сто, чепркао по мало по чиПијама и одгурнуо их по том на страну, називајући ту „манџу" јадном и неукусном, каткад би и Макса или Готфрида ударио прутићем по врату, наљутио се на мајку и изишао на послетку, да почне зађевице са момцима. На далеко би се тада разлегао његов оштри глас по дворишту, тако да је и сам Каро на ланцу завлачио реп међу ноге и повукао се у најдубљи кут своје штенаре. — Када би се после некога времена вратио у собу, било би му расположење обично прешло од љутње у очајање, Крхао би руке, тужио се на јад, у коме мора овде вековати, и говорио би сам себи о разним великим стварима, које би предузео, да се није испречило ово или оно, и да се ниеу заклели и небо и земља, да га упропасте. Тада би пришао прозору, па би песницом претио према белој кући, која се у даљини љупко видела. Да, ова бела кућа ! Отац би грдио, набрао би веђе, када би му само поглед пао на н>у, а баш он сам ју је толико волео, као да му је у њој остало нешто душе. А зашто ? Није ни сам знао. Можда само с тога, што ју је мајка толико волела, И она је стајала врло често на прозору и погледала на њу, али она није набирала веђе, не — њено би лице добијало неку мекоту и болећивост, а из очију би јој сијала чежња, тако срдачна, да би њега, који је стајао миран покрај ње, обузимала ужасна језа. Па и његово мало срце беше испуњено баш истом чежњом! Та њему се, докле је само могао мислити, чинила она кућа као појам свега лепога и дивнога! Када год би свео очне капке, увек би му се створила пред очима, и чак се увлачила у његове снове. „Јеси ли већ била кадгод у оној белој кући ?" запита он једнога дана матер, када више није могао обуздати радозналост.