Nova iskra

ВРОЈ 2.

НОВА И С К Р А

СТРАНЛ 53.

Б Р И Г А РОМАН НЛ1ШСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (2)

IV. ето, које настаде, донесе кући МајерхеФеровој само брига и невоља. — Пређашњи власник отказа зајам, а није било изгледа да ће се игде моћи позајмити потребна свота. МајерхеФер би се додуше одвезао недељно три до четири пута у град и враћао доцкан у вече кући. По неки је пут изостајао и сву ноћ. Госпођа је Јелисавета међу тим седела у својој постељи и гледала укочено у помрчину. Павле се често будио, када би чуо њено тихо јецаље. Затим би за часак лежао нотпуно миран, јер није хтео да да знака да је и он будан, али би се на послетку и он заплакао. Тада би се опет умирила мати, а када он никако не би хтео престати, устала би, пољубила би га и помиловала по образима, или би му рекла: „Ходи к мени, сине." Тада би скочио, завукао се у н>ену постељу, па би о њену врату опет заспао. Отац га је често тукао. А ретко кад је знао : зашто? али је батине подносио као нешто што се разуме по себи. Једнога дана чу како је отац грдио матер. „Не плачи, кукумавко", рече он, „ти си само зато ту да ми још увећаш јад." „Али, Максе", одговори она тихо, „зар хоћеш да забраниш својима да с т.обом сносе твоју несрећу ? Зар не треба што више да се прибијемо једно уз друго, кад нам је неволза ?" , Тада се он разнежи, назва је честитом женом, а себе нагрди тешким погрдама. Госпођа Јелисавета иокушаваше да га умири, замоли га да има поверења према њој и да буде јунак. „Да, бити јунак — битијунак", повика он, поново падајући у јарост, „лако је вама женама мудровати, ви седите код куће и иогружено пшрите ирегаче, да вам у њих падне срећа или несрећа, како небо подари ; али ми људи морамо у вртлог живота, морамо се борити и отимати и носити се са свакојаким светом. •— Оставите се тих ваших опомена! Бити јунак, да, да — бити јунак !" Затим је изишао из собе тешким кораком, упрегао је коње, да пође на уобичајени пут. Када се опет вратио и преспавао пијанство, рече: „Тако — сада је нестало .и последње наде. Прокл... Јеврејин, који ми је обећао новце тто 25 на сто, изјавио ми је да више неће да зна за мене. — Па, ништа није ни било... На част му.. . А о Митрову-дне можемо сасвим у прошњу, јер сада нам неће остати колико је црнога испод нокта. А кажем ти — овом приликом нећу преживети овај удар — човек од части мора држати на се, па ако ме једнога лепога јутра нађете о греди, немојте се чудити." Мати ужасно цикну и обави му руке око врата. „Де, де, де", умиривао ју је, „нисам ја баш тако мислио. Баш сте ви жене одвећ жалостива створења... Једна једина реч вас саломи !" Плашљиво се мати удаљи од њега, али пошто је изишао, седе крај прозора и гледаше за њим тако отрашљиво, као да би већ сада могао што учинити од себе. С времена на време обузе јој тело језа, као да јој је зима....

Ноћу после тога дана опази Павле, будећи се, како је устала из постеље, пребацила преко себе доњу сукњу и отишла на прозор, са кога се могла видети бела кућа. Била је сјајна месечина —можда је збиља гледала онамо. — Могла је тако седети ту једно два сахата — 1 непомично зверајући напоље. — Павле се није макао, и када се с првом зором вратила с прозора и пришла постељама своје деце, затвори он очи, да би се чинило да спава. Она пољуби прво близнаке, које загрљене лежаху једна крај друге, затим приђе к њему, и како се нагињала на њ, чу он како је шапутала: „Боже, дај ми снаге ! Та то мора бити." Он је слутио да сс спрема нешто необично. Када се сутрадан по подне враћао из школе, виде матер како са шеширом и огртачем, својим стајаћим рухом, седи у хладњаку. Образи су јој били још блећи него иначе, а дрхтале су јој руке, које је била спустила у крило. Изгледало је да је чекала на њега, јер одахпу, када се он приближи. „Хоћеш ли куда, мамице ?" запита он зачуђено. „Хоћу, сине", одговори она, „и ти ћеш са мном." „Је ли у село, мамице ?" „Нећемо, сине, " глас јој је трепермо — „нећемо у село — мораш обући стајаће рухо — до душе кадифени капут је похабан — али из сивога сам капутића извадила мрл.у — он.још подноси — а обућу мораш добро очистити — али брзо —" „Па куда ћемо, мамице!" Тада га она загрли и рече тихо : „У белу кућу!" Осети како га подиђе топла језа ; готово га загуши радост, која хоћаше избити из срца, скочи матери у крило и љубљаше је бурно. „Али немој никоме ништа рећи о том", шапташе она, „никоме — разумеш ли ?" Он климну значајно. Та он је био тако паметан човек. Знао је, о чем се ради. „А сада се пресвуци — брзо !" Павле полете уза степенице у собу за оставу одела — и на један мах! — на коме је степену био, никада се није могао сетити — отегнут, јасан писак изби му из уста; није било више сумње — умео је звиждати, — огледа и по други, и ио трећи пут — ишло је ванредно ! Када се у свем сјају врати матери, викну јој кличући од радости: „Мамице, умем звиждати", и чудио се што је она показивала тако мало разумевања за његову вештину. Она само дотера мало његову јаку и рече при том : „Блажена децо !" Затим га узе за руку, и пођоше. Када су стигли у густу смрекову шуму, у којој је било вукова и утвора, баш је довршио студије за „Мала птица полетела", а када опет изиђоше на чистину, био је на чисто, да би сада знао како ваља и „Тебе, Краљу, поздрављају". Мати га погледаше с тужним осмејком, сваки је јасни писак пресече, али она не рече ни речи. „Бела кућа" била је сада баш пред њима. Он се и не сети више нове вештине. Свега га је обузело посматрање. Прво дође висок, црвен зид од опека са широким улазом, на чијим су стубовима биле две главе од камена, затим пространо, травом обрасло двориште, у коме је био читав ред кола, а око њега огроман четвороугаоник газдинских стаја. — У средини било је нешто налик баруштине, опкољене ниским жбуњем белога глога, на којој се брчкало јато патака. „А гдеје бела кућа, мамице ?" питао је Павле, коме се све то ни мало није допадало. „Иза градине", одговори мати. Н>ен је глас имао неки необични промукли звук, а њена рука опколи његову тако чврсто, да је готово узвикнуо. Сада зађоше за угао ограде од градине, и пред Павловим се очима створи проста, двокатна кућа, густо осен-