Nova iskra

7

СТРАНА 82.

Н 0 В А И С К Р А

љаваше од љега. Тада ми се догодило да шетам сама по врту маштарећи: — Ја, тако позитивна, така непријатељица романтичке љубави! Али ја у природи нисам тражила романтику, ни појезију зоре ни заласка сунда, ни мистичка посматрања редова дрвета повитих под теретом росе. У ћутаљу и осамљености слушала сам глас свога срца, што се борило са савешћу — и између мучних жудња, између удара узбурканих страсти, осећања дрхтаху узнемирена непознатим пиЈанством. У сенци густе шуме, на ливадама таласастим и орошеним разуздаваху се као ждрепци који су раскинули везе ; и кад ми ветар растресаше косу, чинило ми се као бура пољубаца; а ако би какав лептир лепршајући дотакао се мога врата, ако би какав цвет обилатих чашица подигао до мене мирис свога љубавног живота, ако би лишће зашуштало или би зацвркутала у своме гнезду напуштена шева, тада химна идеалног стварања не излазаше из мојих запањених груди ; — то је била привлачна снага материје заробљене, која се борила у сред големе радости материје слободне. Таким оргијама осећања и уображења следоваху дани мирноће, за време којих долажах сама себи питајући се да ли сам смела и покушати да погрешим. Грозан изглед заблуделе жене улевао ми је увек грозу и страх; али почех мењати своје погледе, делити душу од тела, мисао од дела. Грех -— рекох ја — иде за делом, — пре се не зна за њега. Бог није дао замишљену кривицу ; ми смо одговорни за своја дела а не за своје фантазије. Коме ја могу шкодити својом жељом ? — Никоме. Част је у сигурности ; једна хитлена варница фантазије не може је умрљати, шта више нахранивши је мало идеалом, биће све више заштићена од стварности. Моја мука, и моја утеха у исто време, беше у уверењу да га нећу видети за неколико месеци. Имала сам времена да се умирим, да своје мисли доведем у равнотежу: можда је то све било само питање нерава. Каквим је речима змија завела Еву ? Ја то не знам, али свакако мора бити софизмима; — ако само није имала два ока интелигентна и тужна! Једно писмо од кнегиње: „Драга моја! Сутра долазим к вама; спремите ми „ручак међу ружама и постељу на маховини ; — хоћу „да живим дванаест сати идилским животом. Надам се, „да вам неће бити непријатно што водим собом каваљера „маркиза Л. Он је толико љубазан да прима на себе ту „дужност код једне сироте старице. Видите да имам право „што га волим". Овај глас био је прави удар муње ; сравњење није ни мало претерано. У првом тренутку помислих да бежим, — али како? куда ? Помишљах да све откријем пуковнику: — али шта све? Вихор мисли, страха, лудих намера, чудних одлука поврве у мој мозак. А затим необуздана радост, грозничаво осећање среће, море жеља још луђих, још чуднијих. Часови ми се чинише лагани, вечни ; нисам знала како да их проведем, избегавала сам да се састанем с мужем, с оцем, ма с ким било. Ноћ је била ужасна, пуна снова и привиђења.

Устадох очајна чим зора заруде ; одох под платане но роси, са главом у ватри. Вративши се кући нађох Атилија у малом салону. — Добра моја Валерија — рече милујући ми косу влажну и разбарушену — ти сувише мислиш као газдарица на своју дужност после добивеног писма. Он је мислио да сам ја устала пре времена да настојавам над слугама и да издајем наредбе. У девет смо били сви готови ; ја, обучена и очешљана, али са смрћу у срцу. Око десет сати једна путничка кола иђаху полако по песковитој стази ; пуковник притрчавши вратима од кола, поможе кнегињи да сиђе. И маркиз сиђе подигнувши шешир оном нарочитом љупкошћу велике господе, коју је он имао у највећој мери. Он се већ познаваше оа мојим мужем, те је представљање било непотребно ; само се маркиз оправда са своје посете, а пуковник га прими са најучтивијом добродошлицом, указујући му поштовање и нажњу, која према његову отвореном карактеру не могаше бити лаж. Једна тридесетина корака раздвајаше нас од уласка у приземни салон, где мој отац, прикован за своју столицу, очекиваше госте. Атилијо понуди руку кнегињи; Л. узе моју руку и пре но што могах отворити уста (што би ме такође издало, јер ми узбуђеност стезаше речи у грлу) рече : — Госпођо, ваша хладноћа према мени, не даје ми храбрости да идем за вама до пољске усамљености ; али ме повуче кнегиња,. .. срце моје није се могло томе одупрети. Да ли ми опраштате ? — Ја не знам што ви све у моме понашању налазите неку ладноћу, која нема разлога да постоји; ја вас тако исто поштујем као и св^ког честитог човека. Овај ладан млаз паде полако са мојих усана, да ми глас не задрхта — али он је свакако осетио да моја рука задрхта под његовом .... Побледе мало па рече : — Хвала вам, грофице. Ваша ми свирепост добро чини, — она је као пријатељска рука, што вади гвожђе из ране ; човек умре, али више не пати. Стигосмо. Напустивши његову руку морадох се наслонити на зид, јер .осећах немоћ. Енегиња ми рече: — Погрешили сте што сте данас ооукли љубичасто одело; изгледате много блеђи него обично. Ручак прође ћутке. Шесет година кнегињиних не допуштаху јој да једе и да говори у исто време и ма колико да је била разговорна по природи, умела је да негује своје здравље и свој апетит. Маркиз је изгледао као човек, којег воде на гуоилиште; пуковник се узалуд старао да расположи друштво; расположена је била у самој ствари једина кнегиња, коЈа, пошто поједе свој носледњи бисквит, поче говорити тисуће ништарија и заврши предлогом да се иде у врт. Прилике су биле такве, да ја нисам могла побећи од маркиза, јер је обавезан каваљер кнегињнн био мој муж, а мој отац није се дигао са столице. Одосмо, дакле, у врт. Сва моја брига била је да будемо сви заједно, уопштавајући разговор ; али кнегиња, духа чудног и немирног, пуна детињске лакомислености и каприса, узвикну после неког времена: