Nova iskra

БРОЈ 3.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 83.

— Надам се, грофице, да нећете бити љубоморни и да ћете се напослетку уморити чувајући свог мужа. То велим с тога, што тамо у дну видим једно романтично местанце, где има места само за двоје.... радо бих онде села. Нисам је познавала младу, али мора да је била мила женица, кад и сад, седе косе, тако обилује духом и милоштом. Насмејах се њеној шали и ма колико да ми је мучно било, не могох снречити маркиза да продужи са мном пут испод платана. Али тек што зависмо ста,зом, покушах да извучем руку, шапућући: — Опростите, имам да наредим нешто у кући. Он ме задржа врхом прста али ме његов силан поглед прикова за земљу. — Господине — рекох — шта хоћете са мном ?

ове три речи. Од тога тренутка осећала сам да сам изгубљена. — Маркиже — протепах наслонивши се на стабло једног дрвета — сетите се ко сте ви, ко сам ја и како сте примљени у овој кући ! — Хтео бих да заборавим све и да живим само у вама, али ако ми наредите да, се свега тога сећам, сећаћу се. Али ми бар допустите да вас волим. — Ја држим да то човек не може примити кад није у стању вратити. — Ништа ја од вас не тражим, грофице. — А кад бих ја од вас тражила једну милост ? Ом ме гледаше крајње меланхолично ; изгледало је да погађа моје мисли. — Удалите се .... Ја стајах увек наслоњена на дрво. Пружих му руку;

Чишаоница у Тјрњачкој Јјањи.

Он пе одговори ништа; његов поглед светао и дубок горео је љубављу. Поумих да се удалим ; — снага ме издаде.... Хтедох говорити, хтедох кренути се — не знам да ли пођох — само знам да он пружи руке да ме придржи и притисну ме страсним загрљајем на своје групи. Све је то трајало један тренут ока. Маркиз се баци пред моје ноге, молећи ме за опроштај. — Јесте ли ви луди ! — То би вам било једипо оправдање. Тако рекох ; али ми је глас дрхтао и у мојим залуталим очима он је могао читати узбуђеност мога срца. Подиже се, узе моју руку и ставивши је свечано на своје груди рече : — Ја вас љубим ! Није могућно поновити тон и поглед што беху уз

он је узе, саже се скоро да је пољуби, али ја је спустих полако донесавши је до набора своје одеће. Не погдедавши ме и не изговоривши ни једну реч, он нагло нобеже и изгуби се међу платанима. Остах потонула у неизмерној радости и никакав глас савести не узнемири прве чари несрећне страсти. Још сам веровала у своју врлину ; држала сам да се чиста и племенита љубав може расцветати без кривице.... јер и најидеалнији цвет не ниче такође из земље. 0 девојке, што се у чистој невиности свог петнаестогодишњег живота предајете дражима измењеног погледа, слатког осмеха, тајног стезања руку — и под утисцима чистог куцања вашега срца безазлено верујете, да сте се подигле на крилима етеричне љубави, о девојке, та куцања срца запаљива су материја! А каз