Nova iskra

СТРАНА 66.

НОВА ИСКРА

ВРОЈ 3.

Иосле сам ја отишао у школу. Ја сам се и мењао и од детета постао младић, а он се ни у чему није изменио. Доцније самјавидео колико вреде и љегове приче, али сам га ипак вожео. Сад плачем за њим. Кад бих нешто ја умео кога интересовати животом као што је он мене заинтересовао ! Па како је он лепо и мило сликао живот који је сав ружичаст изгледао у мојој детинској машти!... Постао сам учитељ. Отац га опреми са мном да се неко нађе уза ме. И сад је требало видети његову ста; ратељску бригу. Пред сељацима и ђацима никад ме није друкчије звао него „господин-учитељу". Еад бих га позвао, никад ми не би пришао под капом или с цигаром, "• него вазда гологлав н с неким особитим поштовањем. А кад би остали на само, онда је „господин-учитељ" добио лекције и прекоре за сваки, ма и најмањи, изгред. Једанпут ме је баш и изгрдио. —• Јеси чуо ти ! Или се владај како треба и како твоме лику доликује и приличи, или ћу писати попу (моме оцу) па кад ти он дође, онда ћеш упамтити! А ти знаш попа ! Мене је једило што ме је још сматрао за дерана, али га опет нисам хтео вређати. Брзо смо се измирили. Није прошло ни пола сахата после те галаме а он је већ наређивао: — Начини-де и мени једну цигару ! И ја сам га, разуме се, послушао. Ни кад сам се оженио није престало његово старатељство. П1та више, то је пренео и на моју жену и понашао се у кући као неки свекар. Он је радио као слуга а саветовао као старији, и у том га нико није могао поколебати. Ја не знам жива створа који би њега уверио да он нема права саветовања. — Не смем ја њих пустити тако ! А шта би ми каз'о поп ? Разуме се да је ту било и крупнијих сцена, али је он вазда излазио из ситуације као победилац, подижући поносито главу, уверен, да је био у праву да учини што је учинио. И сакат, и немоћан, и стар, али никад није попустио! И морао је човек некако пред њим стукнути. Никад ја нисам видео толико мира и спокојства у човека, колико у оним његовим помућеним и избледелим очима. Нису оне ништа криле : могао си загледати у њих колико ти је воља, оне стајаху отворене, мирне и присебне.... Са сељацима се дружио, али не са свима. Круг његових другова био је веома мален : двојица, тројица највише. С њима се и шалио, чак је трпио и да му ,се подсмехну и да направе какву шалу на његов рачун, али и то само пријатељи. Другима то није допуштао. Кад сам се преселио у варош пошао је и он са мном, али му се варош није допадала. И ту је имао свој круг. Сваког дана по подне, пошто посла сврши, он ми се јави. Ја му дадем на дуван и његов грош, и он иде те игра „жандара," па се пред вече врати. По вечери разговарамо, а он једнако прижељкује за селом и чуди се мени: како могу живети у вароши, у тој галами где се само троши, где се узима на „мјенице" и задужује, код онако лепа мира и добра код „наше куће" у селу? ! Једнога дана ја му објавих да се селимо у Београд. Он саже главу.

— Шта је? Зар не мариш? — Не знам — рече он. Има тридесет и више година како га нисам видео. Мене је интересовало какав ће утисак Беох^рад учинити на њ. И збиља, веома га је интересно било посматрати. Он је просто бленуо, али се живо сећао свега. — Овде је била капија, Стамбол - капија. Онда се тек почела дизати по нека кућа .... Али у опште, Београд му се није допадао. Као да га је неки тежак терет притискао. Није му се допадала ни електрика, све му је изгледало као нека подвала. Једнога дана рече ми бојажљиво : — Београд ће пропасти! — Зашто ? — Ех, зашто ! — рече манувши руком. Зато што ово није налик на Србију! Ја на шору никог не разумем, некаким другим језиком овај свет говори. Није прошло ни месец дана а он ме замоли да га опремим у село.... И од то доба живео је у селу; није пожелео никад вароши. Највише се дружио са суседом Симеуном ; њих двојица су се шалили међу собом. И опет — чудновато ! Да си нешто посматрао Симеуна на самртном часу Николину. Толика пажња њихова па — ништа. — Шта је, море? — Ту је !. .. шапће Никола. -- Је л' дош'о свети Аранђео ? — Чини ми се! — Имаш ли ти самлевена жита ? — пита Симеун мог оца. — Има, има, не брини. — Е, Ниџо, Ниџо ! Па хајд ! хајд ! .. . Поздрави све тамо ! Да се опростимо ! И хладно, мирно, као да се не растаје за навек него за два-три дана, поздрави се с њим. После је говорио о другим стварима. Кад се Никола узмучи, он се само диже те отвори прозор. Сад ће ! Чим се самртник узмучи, ја само отворим пенџер, те га запа'не ветрић с поља, и он — готов. Спреми ти свећу! И, заиста, чим отвори прозор, Никола дахну и зену.... Очи му се устаклаисаше а зеница некако одскочи и чисто подупре очну опну. Свршено је . . . . Симеун се само прекрсти и рече: — Бог да га прости! Ја ћу му нашарати и носити крст : лепо смо се пазили ! Био је то добар човек !..:

Не могу ти казати како ме је потресла ова равнодушност. Али бих рекао да то није ни тако. Јер кад Симеуну пребацих како мало жали свога друга, он ми рече: — Што рек'о неки Пајун из Велина Села, из Босне: кад би то био младић ја бих зажалио. Овако шта ћу! Умро је праведнички: није намучио ни себе ни другога — као да је засп'о ! Дај, Боже, и мени таку смрт, кад се већ мрети мора! Ту се није имало шта рећи. Само сам помислио . како је лепа Симеунова философија. У осталом, шта да дуљим ! Доста је : Још бих те могао и растужити, а то већ не би било право твоме Јанку.