Nova iskra

СТРАНА 88.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 3.

И он сада откиде струк кисељака и уздахну лри том. „А што уздишеш ?" упита она. Дошло му је случајно нешто на ум, рече он, а. затим запита смејући се, да ли је отац још по који пут узима у крило, као онда када је он био у белој кући. И она се насмеја и рече да је већ велика девојка, и да не пита тако луде ствари, али после се издаде да и сада још седа оцу у крило, „само не јаше више на колену", додаде смејући се. „Е, то је био леп дан", рече он, „а ја сам седео на Другоме колену. Како ли смо мали онда били!" „А што смо били глупи, Господе Боже!" одговори она, „када се још сетим како си хтео звиждати, а ниси умео." „Зар си то запамтила ?" упита он, и очи му синуше, свестан своје садашље вештине. „Разуме се", рече она, „па кад си пошао, дотрча још једном, и — знаш ли још?" Знао је добро. „Данас тек умеш да звиждиш", смејала се она, „у нашим годинама то више није јунаштво — чак и ја умем!" — и она сведе усне на смешан начин. ТБега заболе што говори тако с омаловажавањем о аеговој вештини, и поче мислити о том, не би ли било најбол>е да се од сада сасвим мане звиждаља. „Што си тако ћутљив ?" упита она, „зар си и ти уморан ?" „Нисам, а зар ти јеси — је ли?" Јесте, — пешачеље по песку и подневној врућини уморили су је. „Па дођи нашој кући и одмори се", повика он светла ока, јер помисли на радост, што би је имала љегова мати, када би је угледала. Али она захвали. „Твој отац није расположен према нама, каже мамица, и зато и не смете доћи у Хеленентал у походе. Твој би ме отац можда истерао из дворишта." Сав поцрвенео, одговори „то јамачно отац не би учинио" — и постиде се врло. Она баци поглед на кућу на рудини, која је била на непуних триста корака у страну. Црвена ограда сјајала се у сунчеву сјају, па чак и сиве, пропале стаје изгледале су пријатније неГо иначе. „Код вас је сасвим лепо", рече она, нпдносећи леву руку као штит над очи. „Па јесте", одговори он, а срце му се испуни поносом, „а за једна врата од житнице прикована је совуљага. — Али ће код нас бити још много, много лепше", додаде он озбиљно после једнога часка. „Само док ја дођем до власти." А затим јој ноче разлагати своје планове о будућности. Она га пажљиво саслуша, али када је баш довршио, рече она још једном „уморпа сам морам се одморити". И учини покрет да седне на ивицу опкопа. „Немој ту на прнпеци", опомену је он, „ходи да потражимо ма коју смреку." Она му пружи руку и допусти да је уморну одвуче преко рудине, пуне кртичљака, као таласасто море, са нешто смрека на ивици шумској, које су се овде онде издизале над равном површином као црне гноме. Под првом смреком чучну она, тако да је љена сенка готово сасвим застрла љену нежну, суху прилику. „Ево места баш за твоју главу још", рече она, показујући на један кртичљак, који је још био у сенци. Он се испружи на траву, ставивши главу на кртичњак, а покривши чело ивицом љене аљине. Она се уморна наслони на жбун, да у љеговим гранчицама нађе наслона.

„Иглице и не боду", рече она затим, „оне нам добро мисле; чини ми се да бисмо могли проћи и кроз шипражје Трнове Ружице." „Ти — али не ја", одговори он, подигавши очи у лежаљу, „мене је убо досада сваки трн, —ја нисам какав принц из бајака, чак ни какав јадан Срећко." „Све ће бити", тешила га је она; „не смеш само бити увек тако исалостан." Он јој хтеде нешто одговорити, али не нађе правих речи, а како је замшпљено гледао у вис, пролете плавим небом једна ласта. Тако и преко воље звизну, као да хоће да је домами, а када она не хтеде доћи, звизну још једном, па и други и трећи пут. Јелисавета се смејала, али онјезвиждао и даље у почетку и не знајући, како ? и не мислећи, зашто ? али како му се прометну звук за звуком преко усница, учини му се као да је намах постао врло говорљив и као да на тај начин може да каже све, што му тишти срце и што се речима никада не би усудио исказати. . . Појави се све што га је жалостило и о шта се бринуо. Она склопи очи и слушаше како звуци говоре место љега. Учини му се да је драги Бог на небу узео реч место љега и да прича све, што се љега тицало, чак и оно о чем никада ни сам није био на чисто. Када је опет отворио очи, није знао колико је тако лежао и звиждао, али виде како Јелисавета плаче. „Што плачеш?" упита је. Она му не одговори, обриса убрусом очи и диже се. Ћ-утећи ишли су неко време једно поред другога. Када дођоше до шуме, која се рашири густа и мрачна иред љима, застаде она и запита: „Ко те је то научио?" „Нико", рече он, „то је дошло само собом." „Знапг ли свирати и у Флауту?" упита она даље. Не, то није .знао, а није никада ни чуо, само је знао да је то била омиљена свирка Фридриха Великога. „То мораш научити!" рече она. Он рече да се боји да ће то бити одвећ тешко. „IIа инак би требало да покушаш", саветоваше га она, „ти мораш бити уметник, — врло велики уметник." Он се уплаши када му она то рече. Једва се усудио да по})е даље у љеној мисли. Када изиђоше на другој страни из шуме, раздвојише се. — Она настави пут белој кући — а он се врати. Када је опет видео смреку, под којом су седели њих двоје, учини му се да је све сан, и на том и оста и на даље. — — Прођоше два, три дана, пре него се усудио да матери ишта исприча о своме доживљају, али онда више не могаде издржати, већ јој исприча све. Мати га гледаше дуго, па изиђе, али од сада је потајно слушала, не би ли чула који звук његова звиждаља. Оба детета ишла су још често пута заједно. кући, али им никада више не дође онакав час, какав је био онај под смреком. Када су пролазили поред ље, погледали би се и насмејали, али се ни једно не би усудило да предложи да опет седну под њу. Па ни свираље у Флауту не поменуше више, али је у потаји Павле врло често мислио на то. Чинило му се оно као нешто небесно, нечувено, једнако са знањем које се текло из логаритамских таблица. Е, да је био паметан и обдарен као браћа ! — али он је био само глуи, прост дечак, коме је требало да је доста то, што се сме старати за друге. Врло се често питао, како ли изгледа тако свирање у Флауту и какви ли су они, који то знају. Имао је врло високо мишљење о њима и мислио је да мора да гаје увек високе и свете мисли, какве се њему самом јавл>аху само у оно врло мало тренутака, када би се сав занео у своје звиждање.