Nova iskra

ВРОЈ 3.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 89.

Па онда дође дан, када је ваљало лице у лице да гледа једнога Флауташа. Било је то по подне једнога мутнога, бурнога новембарскога дана. Почело се всћ смркавати, када изиђе из гаколе и полако пође сеоским путем кући. Тада допрепте до његових ушију врло необични звуци из једне крчмице, у којој с.е скупљаше обично олош из околине. Никада није чуо, али му је било јасно: то мора дајеФлауташ. Прислушкујући застаде пред вратима од крчме. Срце му јасно закуца, удови му задрхташе. Звуци су били слични његову звиждању, али много нунији и мекши. „Тако мора да свирају анђели на престолу Божјем", помисли он. Само му је једно било необјашњиво , како је ова свирка, која је јечала тако тужно и чежњиво, могла доспети на такво извикано место. Викање и клицање и звекетање чаша, што се мешало са свирком, изазва бол у његовој души, и њега обузе намах гнев ; да је био велики и снажан, полетео би унутра и све би скупа избацио лармаџије и пијане, да се не оскрнаве свети звуци. У том се тренутку отворише врата, пијан један радник протетура поред њега,— гадан задах допре до њега... Вика би све већа и већа ... Једва га је свирка у флауту могла надмашити. Тада прибра снагу и пре него се врата затворише, прогура се кроз уски отвор унутра у крчму .. . Угурагшш се иза једнога празнога бурета од ракије, стојао је ту . . . Нико не обрати пажњу на њега. У први мах није разликовао ништа . . . Запара и вика обузеше сасвим његова чула, а звуци Флаутини бигае тако крегатави и дисхармонични, да му вређаху слух. Усред оних који су викали и лупали ногама седео је на обореном бурету један одрпанко подбула, бубуљичава лица, с црвеним носом и црном, масном косом — прилика од које Павла прође језа по свем телу, када је виде . . . То је био онај, који је свирао у Флауту. Као скамењен од чуда гледаше га дечак. Обузе га осећај, као да се ругаи небо, као да пропада свет. — Сада свирач остави Флауту, изговори храпавим, промуклим гласом неколико гадних речи, поии халаиљиво ракију, коју му пружигае околни, и поче, ударајући ногама такт, свирати сокачку једну песму, уз коју пристадогае слушаоци урликањем. Тада утече Павле из крчмице и трчаше што га је снага носила, као да се боји да се опет освссти. К,ада је био сам на рудини, преко које су дували ветрови и на чијим се ивицама помаљала сумпорножута трака вечерње светлости, застаде, поклопи лице рукама и плакаше горко. — —■ Али зиме, која настаде, обустави ТГавле сасвим своје звиждање, а још му је више било одвратно свирање у флауту. Када би помислио на њ, изишла би му пред очи слика оне пропалице, који му је оскрнавио чежњу. Јелисавету сада није више виђао. С почетком зиме премештени су часови веронауке из цркве у свештепиков стан, и пошто у њему не беше просторије, у коју би могли стати сви конФирманди, поучавани су мушкарци и девојке подвојено. Каткада видео је да прођу Јелисаветина кола мимо њега, али је она била увек толико умотана у бунду и мараме, да јој се лице није могло распознати. т 1ак није ни знао да ли га је примећавала. У то је време имао много једа од браће Ердмана, који су знали да му ваде душу. Био је сасвим немоћан према њима, јер је сваки понаособ био двапут јачи од њега; уз то су га нападали увек у двоје, и док га је један држао, други би га штипао. Нису њих двоје били из основа пакосна створења, напротив према осталима су били доброћудни и великодушни, али баш његову тиху, у се повучену природу мрзели су из дна душе. Називаху га ћуталицом, намћором, и када би га избили, говорили су му: „Тако, а сада нас тужи, то би ти потпуно личило." ТБегова срџба противу противника расла је све више. Често је сам себи пребацивао да се понаша кукавички и

нечасно; и кривио се да је нискога, ропскога понашања. Једнога дана, када је јурио по снегом покривеноме дворишту, ускипе у њему толико срџба, да одлучи да се ослободи оне зле браће, па ма га стало живота. — Отрча у стају где је било тоцило, расирави око њега смрзлу воду и наоштри перорез, док није просекао траку најтање свилене хартије. Али када га првога понедељника опет истукогае, није имао одважности да га извади из џепа, и морао је поново да себи пребаци кукавппггво. Одложи за други пут — али на томе и оста. II од оца имао је много да претрпи. Овај се и опет носио с великим плановима, и тада бп се увек осећао врло узвишен, и ни мало не би био расположен према Павлу, кога је презирао због његова оитничарскога духа. „Што није на тога дерапа прешла бар најмања искрица мога духа?" говорио би он, „како бих га тада могао васпитати за помоћника у својим плановима! — Али сувише је тупав —■ жали Боже труда." Сада је намеравао да оснујо акционарско друштво за вађење тресета, да нађо велике капитале и да сам себе наименује управником с толико и толико хил.ада талира плате. Сваке би се неде.т.е одвезао два до три пута у град и често се пута ни другога дана пе би вратио кући. „Иде тешко", говорпо је потом, пошто би се испавао од пијанства, „али ћу циције већ ухватити. II Дуглас, тај надувени, мораће загристи. Када бих само знао, како бих га могао једном добавити! Хеленептал никада више нећу прекорачити, само с тога већ да не гледам како га је напустио — јер то је свакако учинио — а у граду га никада нс видим. Али загристи — загристи мора. Ако не упише читаву хрпу удеоница, нека га носи ђаво." Госпођа Јелисавета слушала је све то тужно, не рекавши ни речи, а Павле је после тога обично узео по тајно са даске кључ од стаје, да се разговара са „Црном Сузом". Јер он је једнако веровао да ће од ње доћи спае

Када прођоше ускршњи празници, би веронаука опет држана у цркви. Дечаци и девојчице се после полугодишњега растанка опет саставише. Јелисавета се у току зиме врло променила. Изгледала је сада готово као одрасла дама. Носила је подугачку хаљину и спустила је косу преко чела у шишкице. Павле је поздрави врло плашљиво; учини му се као да више не пристаје уз њу — али она устаде са свога седишта, пође му три корака на сусрет и стиште му срдачно руку на очиглед свима. Другога часа кружио је међу дечацима листић, који изазва велико расположење. На њему с много гаара беху исписане речи » Зарученп : ЈТавле ЈЛајерхефер Јелисавеша З.углас." Рукопис је био млађега Ердмана. Павлова рука потражи ножић; у један мах му се учини да би га могао потегнути на свога суееда усред цркве; игачупа му листић из руку и исцепа на парчад. Јелисавета га гледагае зачуђено, а свештеник га опомену да се смири. Сада се уплаши због своје рођене одважности. Ердмани су јамачно опазили да се у тој ствари није шалити с њиме, и више не покушаше да га дирају Јелисаветом .. . Последње недеље пре Духова била је конФирмација. Павле ту ноћ није могао спавати, пре зоре устаде, обуче ново црно чохано одело, које му је добра тетка послала за ту свечаност, и обиђе тихо двориште и росна по.ља, све до баруштине, која се својим шареним цветпим рухом сасвим свечано ширила пред њиме. При помолу сунчеву склопи руке и изговори срдачпу молитву. С овим даном био је рад да почне нов, бољи живот, да опрости свенеправде и да л,уби своје непријатеље,