Nova iskra

БРОЈ 3.

СТРАНА 95.

жевност иије у истом положају у коме индустрија. Да увоз индустријских дроизвода не може тећи онако лако у Восну и Хердеговину, Стару Србију и Македонију, као што би текао кад би све те земље заједно са Србијом образоваде исту царииску зону, то је деда истина. Али, акојемогућно путем царинсках тари®а ослабити, па и пресећи економски саобраћај између поједипих делова раскомаданог Српства, из тога још не излази да би се сличним средствима могао сиречити између њих и духовни саобраћај. Тамо где српска роба не доспева, доспеће српска књига. За њу не постоје границе : она је, како г. Новаковић вели, „крилата«. Не мора се чекати на политичко уједињење, па да се нашим књижевним производима обезбеди нрођа по свим српским крајевима. Ако данас једна београдска књига не прелази, с једне стране, Саву, а с друге, Дрину, то није за то гато су те рвке међе наше државне облаСтп, него је то на жалост из истих оних разлога, из којих така књига остаје у самој Краљевини слабо позната ван Београда. Кад би нашн књижари имали само ноловииу оне вегатине коју стари нродавци Доситијевих књига, они би убрзо створили једну уједињену српску читалачку публику која би давала средстава за врло интензивну књижевну нроизводњу. Г. Новаковић налази да од стварања таке једне публикз не би видели користи само књижари и књижевници, него би видео користи цео нат народ. На тај би се начин извело његово морално уједињење, на коме се данас једино може радити, и које у осталом треба да претходи оном другом уједињењу. Г. Новаковић није даље ову мисао развијао, али ми налазимо да би се догало до интересантних закључака, кад би се она даље развијала. Поменућемо узгред само оволико. За овај мах српско је племе сједнњено у истини само истоветним језиком; да би се од тога јединства имала права корист, нужно је да се на основи тог заједничког језика развије п заједничка књижевност. Ова се нак за цело неће никад развити, ако се књиге буду читале само у оном крају где им иисци живе. У том случају, књижевност сваког краја Фатално ће се сужавати, локализовати, постајати цровинцијалном, и бојати се да се то већ* ие опажа и код нас, и код Хрвата, премда више код њих иего код нас. По нашем мишљењу, г. Новаковић је потпуно доказао да је у садагањој организацији књижара потребна реворма. С књижарама какве данас има, Српство је исто онако лишено сваког духовног саобраћаја, као што би једна земља с рђавим друмовима била лишена материјалног саобраћаја. Г. Новаковић предлаже да се подигне на акције једна централна књижара, која би примером показала осталим књижарима како треба радити. 0 овоме предлогу не можемо рећи за овај мах ништа вигае до то да треба о њему озбиљно размислити. Међутим, већ сада, ваља захвалити г. Новаковнћу што је кренуо ово нитање, написав једну књигу која није само добра књига него нешто више : почетак једне корисне акције. С. Ј.

УМЕТНО СТ П030РШНТЕ Маројица Кабога, грађанска драма у 5 чинова, написао М. Ваи. Маројица Кабога написан је јога године 1879., а представљан је ирви пут ове године 15. Фебруара. Зашто тако дуго није била износена на нозорницу бага ова драма Банова, тешко би било с разлогом утврдити. Можда зато, што је традицијом нримљено мигаљење, којеје створио литерарни историк, да је Мерима најбоља драма Банова, док су друге опет, као С р п с к е Ц в е т и : I У с т анак, II Ослобођење, Прослављање Кнеза Михаила осигурале себи стално место у Позоришту из других разлога. И тако је тек данас био дошао ред на Маројицу К а б о г у. Да ли је ова драма заслуживала већу пажњу од осталих и да ли је она боља од других, не би било тако лако одлучити, нарочито не док се не би стрпељиво и са обазривогаћу загледало у њих, али тешкоћа која би се у том послу јавила не долази отуда, што су те драме дубоке (јер људи су се и у Шекспировим драмама умели наћи), или што се утрК УЈУ У лепотама (оне су врло близу једна друге), него из узрока других, мање у вези с литературом, ни нреноручљивих невином прегледу позоришног референта... Драма је из живота дубровачког. Обухвата време од 1667. до 1683. године. То је време несрећа за богати Дубровник. Гиздаве палате и мермерне шгјаце нагрди и изломи велика трешња забележена у историји тога града, пожар уништи и те рушевиие и стопи перпере његове, а непријатељ с поља спремаше рат и намет тако оштећеном Дубровнику. У сред те несреће јавља се као добри геније, избавилац његов, Маројица Кабога, грађанин и властелин дубровачкн. Овај плахи и честити момак поче нссрећно, убиством свога стрица, који га у распри једној осрамоти јавно, за гато Маројицу бацише у тамницу, из које дочека да га изведе несрећа која се изли над његовом домовином. Пошто се избавио тамнице и пошто прибра заплашене и разбегле Дубровчане и сачува град од једне невоље, одбивши му Турке од зидина, он оде у Цариград, као посланик, да га ослободи друге. Друга беше тешки намет што га у овим несрећним дапима наметну граду обесни везир султанов, Кара-МустаФа. Но у Цариграду Маројицу бацише у тамницу, у којој је тамновао док не цогибе Кара-

МустаФа, заклети непријатељ Дубровнику, а тада би пуштен, Дубров г ник снасен и драма свршена. То су главни момепти који су дали смисао и правад драми, њима треба додати љубав Маројичину према Мари, кћери старог властелина Влађа Бунића ; ова се љубав слива са изнесеним догађајима и чини основицу целе радње. Радња се, као обично у наших драматичара, испрекидаио ировлачи кроз неколико јаче истакнутпх слика, од којих су овде најзнатније: распра и убиство у већу, сцене после трегање, у рушевинама и Маројичин рад на спасавању града; у сепату избор посланика Турцима ; у тамници у Цариграду ; смрт Маре жене Кабогине: оне, саосталима исиредајући сиже комада, истичу карактер њогов, одређују значај и оцртавају лица у њему, и нарочито истакнутог, издвојеног, над свима њима јунака Кабогу. — У крвавој сцени у већу видите плахог момка, јужљачку крв, осетљива црема увредама части, коју он схвата високо, одлично, ритерски ; после несреће која снађе његову варош видите енергичног, паметног, храброг и преданог домовини ; у сцени кад је требало изабрати посланике који ће ићи Турцима, бранити добра ду-бровачка и погинути или иструлити у тамннцама турским, видите пожртвовање које иде до узвишености; а у тамниди цариградској јавља се пред вама погатени и часни Дубровчанин као величанствена појава. Дакле Маро,јица увек исти, увек погатен, узвигаен и доследан себи, прави »јунак« драме. Ту видите беспрекориу правилност и нлан у цртању овог светлог јунака, и, мислим, ниједан реторичар не би имао шта замерити том карактеру. Ту правилност и тај план старао се је писац да увек одржи ; увек је гледао да подеси некакав хармоничан однос између лица и других елемената драме ; пажљив је био према правилима логике, и ту је своју доследност увек одржао. Тако, Маре, жена Маро.јичина, остаје и унајтежем тренутку достојна свог великог мужа. Влађ, стари властелин увек окрутан али праведаи, велика срца и узвишен. Пред злочин Маројичин нисац уноси у Марино срце слутњу, која нам наговештава несрећу, теје примамо као негато очекивано. Сцену укојој Маре умире, психолоппш тачно (и толико већ опробано) изводи : прво ставља ту жену под утидај силне туге, а одмах затим велике, неочекиване, изненадне среће, итакојеова два снажна душевна аФекта сломише ; и на послетку сама та смрт показује колико писду беше стало до правилности и како је он увек ревносно одржава: сапуно обзира према неумитној трагичној кр ивици, смрћу Марином он кажњава Кабогу за злочин што га је овај некад учинио Према истакнутим особинама комада могли сте наслуТити даје он рађен мо принципима већ давно застареле реторике. И израђен тако по угледу на стару драму, можда би се без колебања могао одржати, можда би био добар, па чак и врло добар. Јер многи претходниди и угледи Маројичини поред толико одличних комада из пајновијег времена ипак заузимају одлично место у литератури и позориганом реиертоару. Али драми Бановој недостају друге особине без којих није ни једна добра драма, па ни најстарија. Она јога понајвише личи на несму родноме месту, изгледа да је дуг којим се песник одужује своме завичају, и као такав носао он може бити добар, на своме месту и за поштовање, пли као драма није ни једно од тога. И то се спокојно може рећи поред свеколике прапилности његове. Јер баш из те правилности, из оне узвишености главнога лица и осталих (сва су лица у драми »узвишена«), из оних тако званих психолошких момената, кулминације драме (тачно III чин, сцена у сенату), »моралне и естетичке тежње« његове, из свега избија позната, стара, укочена, непрестана и очевидна неприродност, Форма, узвишеност, хероичност без живота, без човека, без оне простоте и осећања с којима он живи и умире. Грешка са осталим одликама Банових Драмских назора и сувише позната да се нарочито овде на њој задржи кратак позоришни реФерат; у Бана сувише тешка, да се занемарена заглади другим помирљивијим и срећнијим особинама. Најзад кад би се у Маројици могло наћи вигае звучдих стихова и снажних поетских речи, он би са својом патриотском тенденцијом могао праведније захтевати дубљу пажњу. Али на гата се он може позвати то је предмет, можда по оригиналности и по интересантности у Бана најсрећнији, пијетет према старом, славиом и поносном Дубровнику, благословеној колевци којаје одњихала славу своју Гундулића, звезди која је трептала над модрим Јадраном тихо н смерно али умиљато, чија искра светлуца и у нагаем песнику и прло пријатно осветљава Маројицу К а б о г у. Ако је игде потребно да глумци помогну драмском иисцу, то је у нашим комадима, а међутим најчешће се дешава то да му одмогну (изузетак је са Стеријом). Тако је било и овог вечера. Г. Љ. Станојевић са више жара и доброг расположења (у колико он може њиме да се послужи) игра Квазимода но Маројицу Кабогу, а он је бар имао разлога да у Маројици обрати већу пажњу на своју улогу. Остали еу глумци изншли у својим улогама да се прошало с К а б о г о м, Позориштем и публиком. И ако се неће од наших глумаца да захтева дубока студија, може бар то, атоје баш скроман и последњп захтев: да раде с више мара и добре воље. Д.

МУЗИКА Калман Рот Ронај. — Аделаида Зелда. — Београдско Певачно Друштво. — Венцл Недела. Господин Калман Рот Ронај није само одличан виртуоз виолински, он јејош нешто више, он је уметник, њему је уметност урођена, чиме је и све казано. 2. јан. 1900 г. чули смо г. Ронај а у Кр. Срп. Нар. Позоришту и његово је свирање на пас веома пријатан и дубок утисак учинило и оставило. Необичиа лакоћа и поузданост којом он преко оне четири жице цревлачи, највећа мирноћа и смелост при најтежим пасажпма, његов