Nova iskra

СТРАНА 68.

КРОЈ 3.

НА ВИС У О сталв су шумв и врвжуљди ДОЛЕ С ам на вису стојим врх главицб голе. З емљин жагог оздо овдв се УМаРА СвЕТ ПРЕДАМНОМ ТИХВ КАПИЈВ ОТВАРА : Ш ироко, пространо ! Г руди ми св шире, ЖвЉЕ нагну некуд, ал' се опет смире као полетарац, коме крила крати В ртоглава даља, па се гнезду врати К уд би ? З буњује се ветар у свом лету П а ћути мотрећи по широком свету Ћ ,уте два облачка што врх мвне стоје З буњвни и неми као жвље мојв. ЈУЈ. Јакшић—уТенски. У ПРОЛЕЋЕ Ш^ако је диван свет пролетњега јут^за ! Како сјаје и блистају росне капи на зеленој хладиој рудини, како јс скромно л.епо ките први шарени цветићи, како вссело кликће шева своју заносну пссму лебдећи у ваздуху ! У току годишњих доба има две врло дирљиве поЈаве — последња ласта и прва весела шева; обе сећају на живот, једна на прошлост, друга на веселу будућност пуну наде — слике етарости и младостп. Дивна је црта германско - словенских народа, што нема ствари у пространоме свету која је тако тесно везана за њихову душу као што су тице певачице. Ми разумемо малога певача, тонови његова мелодичнога грла налазе одјбка у нашој души, и дубока симпатична, иолу бесвесна наклоност приближује нам га више него ма коју другу животињу. Ми заборављамо животињу у прижељкивању славујеву и клицању шевину.

Песма, музика, као и сваки други произвољни шум, имају само онда значаја кад их и ко други чује. Могуће је да би Рафаело био и без руку велики живописац, али је сумњиво да би ма која животиња самостално и намерно пустила гласа од себе кад би цео свет био глув. Несумњиво је да између слуха и способности гласа има узајамне везе. Истина је да и неме животиње могу да чују, али између чувења и чувења огромна је разлика. Прави слух постоји само онда кад има ува, кад звуци допиру до извесних органа у љему. Али и орган слуха има разнога значаја за животињу — да осети непријатеља или да открије плен. Орган слуха може бити прост по своме саставу па и ако оштро чује г шушње главно је да животиња чује где је и колико је далеко извор шушњу. Чулни орган тек је онда на вишем ступњу развића кад може да чујс извесне тонове од индивидуа своје феле и да ове тонове рарликује међусобно и од других тонова. Што је

сложенији систем тонова које животиња употребљује да се споразуме са својим сроднима, што се више приближује говору — тиме је све финији апарат за слух, док најзад развијеним музикалним слухом не ступи у највишу сферу осећања. ■У животиња се показује музични дар тек кад ступе у своју потпуну снагу, а многе од њих могу да буду музикалнога гласа само у извесно доба године, кад их љубав на то покрене. Животињска је песма само песма љубави, или је у вези са њом : она се пева или за наклоност женке или да изазове супарника или да ликује над побеђеним такмацем. По себи се разуме, да нису све песме ових природних музиканата пријатне човечијем уву, али и наша музика не допада се свакој животињи, па чак ни људи нису у томе сложни, шта је најузвишеније у тој вештини. У осталом, о овој животињској музикалној вештини најбоље ће пресудити дотичне женке. Дарвин је полне разлике у животиња по њиховој спољности, понашању и музикалности описао као „секундарне полне карактере" и дошао је до резултата, да су они постали и појачали се у једноме, обично мушкоме, полу, борбом индивидуа за придобивање другога пола. Понекад су ти секундарни полни карактери изрази физичне снаге и сурове силе, и у тим случајевима женка је плен који отима јачи мужак од слабијег, а у другим случајевима врбује мужак женку лепотом својом, украснма и вештином. Најодличнији побеђује. За иридобивање женкине наклоности служе се тице не само песмом него и игром. Због своје срећне организације тице не играју само ногама и по зем.љи, него и крилима и у ваздуху. Мужаци мпогих тичијих фела, кад врбују женке, старају се, да што могу више развију своје чари, које би иначе остале скривене, а они то чине узимајући разне положаје а често и чудним понашањем. Кад наше илиске (говсдарке) хоће да се покажу пред својим женкама, онда их облећу са свију страна, полећу у вис, грациозно играју својим репним перјем, склапајући га и ширећи тако да се црна бело оперважена боја час угледа а час је нестане. И врабац у своме љубавном заносу уздиже реп, спушта крила и надима се као лопта облећући око своје изабране и непрекидно цвркућући своје познато: џив-џив.

Чудна је љубавна песма у букавца (водени бик). Бзегово врбовање бива тоном сличним шуму кад неко уста испира. Он стане крај обале и на видно место, тако да га лако може видети његова изабрана; гурне свој кљун у воду, увлачи је у гушу па је опет избаци и отуда долази оно непрестано гргуљање, а после неког времена чује се потмуло : Уе! Затим извуче хгљун из воде, забаци главу назад, па после опет у воду и сад' се зачује Јасно и дубоко букање. На неколико километара даљине чује се последње дубоко „Бу" и то бива кад тица извади кљун из воде и избаци остатак воде из гуше. У овоме случају употребила је тица спољна помоћна средства да изрази своја осећања, а тако нешто слично бива и у жуње. Жуња тражи зором у пролеће какву суху грану, већином при врху каквог старог дрвета, и у малим размацима куца тако брзо својим тврдим кљуном у грану, да се ова тресе и од брзих удараца кљуном распростире се на далеко зврјање и кврчање. Ово добошарење чеоа?о траје више часова.