Nova iskra

СЈТРАНА 1?0.

НОћА ИСК^А

врој е.

Анатомском Институту. Био је петак, дан хладан као лед, а снег је дивно вејао. Ја особито волим вејавице. Гина Брош била је лепа као каква кнегињица у бајкама, али мучно да је ко видео лепшу цуру од Емилије Броди. — Ја сам до душе видео Емилију мртвуН>ен живот мало ме се тиче, а нисам о томе ни могао дознати ; овде говорим само о мртвој. У сецир-сали, где је још прилично живахно било, гореле су електричне лампе, пуштајући некакав врчећи тон, непрестано треперећи ; иначе је све било пријатно. Пошто сам припасао кецељу и навукао рукаве, рекох слузи да ми донесе препарат, који сам пре једног дана наручио ; овај је препарат био свежа лешина Емилије Броди. Црте на лицу нисам могао одмах разабрати, јер сам брисао замагљене наочаре. Спазих само да је слуга донео на сто нежну, облу лешину и да опет оде .... ах, ова Емилија! Нема у свету те палме, нити пак слике из маштања каквог песника, која би се могла упоредити по лепоти и сразмери са њеним витким, привлачним облицима. Нисам још никада видео тако фини, класични профил, тако племенит и чист, и никада још у својем животу не осетих такав блажени бол, као кад видех ову лешину. Горелп ми је цела душа. Емилија је имала средњи, кукасти нос, уста су била иовијена као Аморов лук и мало отворена, тако да су се бмаскали чисти и бели зуби ; једнолика и тавна боја њеног лица изгледала је као слонова кост или као млечии ћилибар ; њена сјајна коса личилаје на тадас растопл.еног злата ; цело остало тело било је бело, фино и нежно као алабастер. — Па тек какве су јој очи биле ! Мрке очи, у којих су зеиице биле оивичеће цриилом ; дивне очи — пуне трпјумфа — тријумФујући чак и у овом тренутку, кад је смртни сан збрисао њихов сјај. И пехотнце сам мислио на Италију, гледајући ове очи. Али чак ни у Италији нема тога, — нешто тако небески чисто, тако леио као из бајке. — Мени је изгледало, као да је Емилија жива ; као да ће скоро почети да дишо .... Мислпо сам да ће се сваког тренутка отпочети њене груди лагано п неједнако да подижу .... Тада ће и срце закуцати. . . . јасније и све брже .... усне ће се нежно номаћи .... очи ће добити лени сјај .... и она ће скочити и сакрити се у мојем наручју, пуна стида, части и леиа, и постаће моја жена .... — моја ! — Боже ! моја .... — тако сањаше моје срце. Али разум је говорио : „Можњикове, ти си у Анатомском Институту, за столом где се сецира ; припасао си кецељу као касапин и држиш нож у руци — боље је да припазиш да се не посечеш — у другој руци држиш и маказе . . . . и бунцаш .... будало, не бунцај , већ парај овде, на овој легаини.... Напред ! . . . Но ?" Срце не хтеде следовати, повукло се у себе и питало је : „Има ли Бога ? Па ако ? , За што је и створио оваког анђела !" Три пута сам забадао нож испод прсију и увек сам опет повукао натраг. Било ми је веома непријатно, ах, и могао сам плакати као дете од шест година. Хтео сам да пољубим жарко и страсно ову лепу белу рз г ку са, порицама и дугим, пуним прстима — била је тако лепа, тако нежна. т 1ак дођох и на будаласту помисао да одсечем руку, да је украдем и да увек са њом заспим . . ..

И истина је, овако лепе лешине није још нико од колега видео, и кад ми професор нешто на њој објашњаваше, видео сам тачно да и он на мах постаде жалостан .... чух како је тише говорио, него ли иначе, да би само лашње могао скрити дрхтање, као да не жели пробудити моју Емилију. Узе обема рукама њену златали косом оивичену главу и дуго ју је посматрао ; тада је врати полако натраг и рече ми — али каквим тоном ! „Молим Вас, отпочните." „Засеците, молим Вас, најпре овде на врату мало", рече он. Ја то учиних усиљеном мирноћом; јер, док сам ја засецао, покретала се глава, услед притиска ножа, тамо-амо као шеталица, а око, оно око, што ме залуде толико, гледало ме је, као да би ми још и рећи хтело .... „нећу .... нећу". Ах, како жалосно, како жалосно то беше. — •Но .... хе — хе За два часа сам распорио трбух са свим и извадио црева. Док сам то радио прође једном и слуга. Једна рука Емилијина висила је и сметаше му; он извади свој кукасти нож из кецеље и одсече руку за тренут .... тако сурови, и ужасни бездушник. Ја га онда замолих да окрене лешину на узнак ; он то учини, али глава дође у врло незгодан положај. И ма како да је намештао главу, она је увек падала назад. „Но, до ђавола, стој једном !" узвикну он сурово, удари главу снажно о пањић и оде. Па и ова ужасна противност. Све док је лепа лешина била преда мном недодирнута, као каква загонетка, — све је дотле дрхтало моје срце. Али од тренутка, кад сам ножем забо, радио сам грозничаво, као да ме ко гопио. Па онда и распарана лешипа.... онај кужни задах.... влажпе, ленљиве црвене крвне громуљице.... паклепи смрад ... Ово страховито раздирање мојих унутрашњих осећаја .... одвратност мојега посла, одвратна пстина. . . . И како је само мој нож немилосрдпо од ове богом одарене лепоте градио гомилу ђубрета — страшна је медпцина .... па тек кад сам још узео црева у руке .... Хе, господо песиицп, ово је мало друкче, него ли кад се опова дрво или врабац ! . . . Дувао сам у црева и чистио сам их пажљиво на водоводу. За време овог посла осетпх, како у мени расте гроза и одвратност спрам медицине. Дувао сам са свим механички у црева, гледао сам бесвесно на неколико костију, што су разбацано лежале и мислио сам при томе — на разорену слику Емилијину. И на један мах .... са свим изненада искрсну у мени мисао .... напусти медицину, Можњикове. А шта и имаш отуда ? Јед, раздор, несносан живот. Данашње вече загрчало тијезававек живот, нећеш више никада дотаћи жене .... нећеш се моћи никада оженити. Па ни љубити нећеш више .... никад више — Овај ти је смрад све загадио .... Пре него што одох дома, деси се још нешто, што ме је веома застрашило. На часовнику изби седам; било је још можда свега девет колега у великој сали, који су раштркано седели. Баш сам чепркао занесен као у сну по дивној Емилиној коси и гледао сам укочено у лепе, мртве очи, кад се на један пут електричне лампе погасише. Све беше мрачно и црно .... само један прамен бледих месечевих зракова паде у један угао сецир-сале (одмах помислих на Хајнеове „ТгаитМЛег"), где је стајала када и у њој пливаху око једанаест разних мртвачких глава. То је ретко ужасна