Nova iskra

ж

:ро.т 6.

НОВА И С К Р А

ОТГАНА 181.

Швајцарској, Аустрији, Нруској, Пољској и Литви. Наподеон је заситио пољску освету, водећи Пољаке у бој против оних сила, које су Пољску упропастиле. После двадесет година кажу да је баш пољски краљевић Владислав увео Пољаке у свету Москву. Пољацима пе остаје сад ништа друго већ да се боре на живот и смрт за своју народност, те да не изгубе и љу, као што су и дрзкаву изгубили. Једна љихова родољубива песма гласи: „Пољска није још ироаала, докле ми живимо." А да је то доиста тако доказали су они својим револуцијама од 1831. и 1863. год. прОФ. МИХ. Ј. ЂОРЂЕВИТ.

ОБИЧАН ЧОВЕК ШАЛА У ТРИ ЧИНА паписао Браниелав Ђ. ^ушић

Л И Ц А Арса Мили^евић, трговац Софија Дамшановић, удова Марија, његова жена Жарко Дамњановић, њен син Душан ") Јованче Мицић трговац јнз унутраш„ < њихова деца зорна ј њости Вићентије Петровић, чиновник у пен- Перса, његова жена зији Никола, момак код Арсе Збива се врај Београда, у винограду Милићевићевом иа Тончидерскои брду.

ПРВИ чин Зеденидо и .јака светлост. У дубинп сеница, иод којом је иољски сто и столпде. Између сениде и једног високог грма љуљашка, а иапред, с десне стране, нољска клуиа.

М. П О Ј А В А <9орка сама. Седи на љуљашци, љуљушка се и чита извесну књижицу леао иовезану. Обучена је лако, а на глави јој иољски сламни шешир, окиКен свежим цвеКем. Чита: Што у зору цвеће сла!)е мири гором, И тичица кличе к'о најлепша нада ; И молитва моја топлија је зором : Да ли што се тада и ти будиш млада. (Сиусти књижицу на крило). Сад ми је још лепша ова песма, овде на љуљашци у овом зеленилу. То ниоам знала, а од сад ћу само на љуљашци читати љегове стихове : да не додирујем земљу, летећи кроз ваздух, дшпући брже и осећајући природу још свежијом. На љу.љашци, о Боже! како то нисам знала? Него није то само на љуљашци ; мени се његови стихови и ипаче допадају, о лепи су они где год се читају ! (Слази са љуљашке) Ох, што бих волела, кад бих имала ком да поверим своју тајну ! Тако бих волела ! Могла би Душану; зашто не, брат ми је ! Али знам да би ми се смејао; свако би ми се смејао: ко је то још чуо и видео, волети неког а не познавати га! Сваки би ми се смејао, а истина је, истина је жива, ја волим тог Дамљановића. Не само његове песме, него и њега волим. Не варам се ја; и сама сам увек мислила да се варам, али не варам се. Никад га нисам видела, и знам само то, да је млад и да је написао ове песме. Боже, да кажем ком одиста би ми се смејао ; али за то ми се та моја љубав још више допада: допада ми се што није обична ; не волим ништа обично. (Отвара оает књигу и чита)

„Као вихар, као дах „Хитро, топло као зрак Не, ие ! То треба на љуљашци читати. (Пође ка љуљашци, но у гом ст^аа иа иозориицу ВиИентије, те Зорка застане) ii. појава ВиКеитије, Зорка. Вићентије (Стар момак, укусно обучен и чисто избриЈпи, ио ревматичаи На глави носи сламни шешир, а улази иа иозорницу аод отвореним суицобраном) Гле, ти си ту, Зорице; а где ти је отац, ваљаданије заборавио? »{орка. Он је по цео дан доле код мајстора, тамо се оправља ограда. Нићеитије. Знам ; али (Гледа у сат) време је већ за нашу партију шаха Зорка. Јел' те, Чика Вићегчтије, ви волите стихове? Је л' те ? Вићентије. Какве стихове ? Зорка. На тако, на пример стихове о љубави. Вићентије* А, љубави •— па јест, ако је о љубави, опо волим их ; за што да их не волим ? Зорка. Молим вас, да вам прочитам само ове (Тражи ио књизи и иађе) Али, знате шта: да седнете на љуљашку, да се љул^ате, а ја да вам их читам. Викентије. Какву љуљашку ? Зорка. II а ево овамо, седите па се љуљајте а зажмурите, па онда, ако сте заљубљени — Истина, чика Вићентије, јесте ли ви заљубљени ? Вићентије (У иезгоди, за се) Хм! Није пего још нешто! Као да се такве ствари говоре деци. (Тласио.) Та, оно, нисам ; али за што ? Могу ја са свим зажмурити и љул.ати се, а не бити заљубљен. Зорка. Замислите, чика Вићентије, да сте заљубљени и да не познајете ону, коју волите. Вићентије. Ето ти сад! Од куда се то може замислити! Лорка. Може, седите само на љуљашку и зажмурите, а ја ћу вам читати стихове, па ћете онда осетити, како ће нешто топло да вам прострујп кроз срце, кроз крв и кроз кости. ВиКентије. Кроз кости ? (Хвата се за колена) Ух ! Зорка. Шта вам је? Вићеотије. Боли ме , ево овде, и овде. Ниси требала пи да ми помињеш кости ; сећаш ме са.мо мојих мука ? Струји мени кроз кости одавна већ. Зорка. Шта? Вићентије. Ех, шта! Кад је човек ревматичан, он се мора одрећи сваког уживања, и сва му је забава трљање шпиритусом и камфором. Зорка. А је л' за то ви, чика Вићентије, увек миринште на камфор ? Викентије. Не знам ; то нисам приметио, али знам да не миришем на љубичицу. (Седа иа клуау.) Нисам тако стар, али тај проклети ревматизам ; па још кад ми га ко помене. Зорка. Па за што се не лечите ? Вићентије. Ех, за што : нема ко да ме негује. Ево, дошао сам вама у госте, на чист ваздух, али — не помаже ту само чист ваздух, већ нега, иега ! Зорка. За Бога, зар вас ми не негујемо ,и не пазимо? Вићентије. Та како да не ! Не кажем ја то ; није то та нега, већ ту треба неко да трља, да чува, да завија.