Nova iskra

ПРО.Ј 6.

Са дворишта чу збуљену вику. — Слуге су трчале збуњено тамо амо, слушкиње су ломиле руке — еестре су трчале и викале љегово име. Село се баш избудило.... Друм се напуни л.уди Довукотие кофе за воду, а и неки исушени шмрк. „Где је господар ?"викну слугама. „Баш га уносе — скрхао је ногу", одговорише. Несрећа за несрећом ! „Нека гори житница! —" довикну другима, који сасвим збуљени сипаху неколико малих кофа воде у пламен. „Сиасавајте стоку — чувајте, да пе утрчп у пламен!" Три, четири човека пожурише се у гаталу. „Ви други на кућу — не износите ништа." „Не износите пишта!" понови оп, отрзкући неким странима ствари, које су баш носили из куће. „На хоћемо да спасемо !" „Спасите кућу!" Пође зкурно уз степенице. У проласку спази матер како немо и без суза седи поред оца, који је цвилећи лежао на софи. Кроз једну баџу искочи на кров. „Дајте црево !" Закачен за виле, дотурише му метални врх. Пртнтећи пређе млаз воде преко загрејаних црепова. Јахао је на слемену, хаљине му се угрејаше, у косу му западоше усијане искре, које су долетале са житнице, на лицу и на рукама отворише му се мале, усијане ране. Он не осети ништа шта му бива с телом, али виде и чу све око себе — чула као да су му се умножила. Виде како снопови у ватреним млазевима узлећу у небо и у дивним луцима доле падају — виде како коњи и краве истрчавају на пашу, где су међу оградом били добро склоњени — виде пса, упола згорела од јаре, како кида ланац. „Одрешите пса !" викну доле. Виде мале лепе пламичке како у плавкастој светлости са забата житнице прелећу до суседне шупе. „Шупа гори", довикну доле. „Спасите што јеу љој." Неколико људи одјури да извуку кола. А међутим шиштао је и прштао млаз воде преко крова, зарио се и у греде и сливао под цреп. — Избише пред љим мали бели облачци, па ишчезоше да се појаве опет на другом коме месту. Сада му на један мах паде на ум црна Суза, која је била затрпана старудијом сасвим у дну шупе. — Нешто га текну у срце. — Зар да пропадне и она, у коју се његово срце од вајкада надало ? „Спасите локомобилу!" викну доле. Али га нико није разумео. Жеља да спасе „црну Сузу", обузе га тако силно, да му се за час учини као да мора да жртвује и саму кућу за њу. „Смена овамо!" викну доле међу гомилу л.уди, која је већином стајала беспослена зијајући. Крупан један зидар из села попе се, скиде цреп и прокрчи себи тако пут до слемена. Н>ему Павле даде црево, па се спусти — чудећи се у себи, како није скрхао ногу илп руку. Затим продре у шупу, из које му већ избијаше на сусрет загушљив дим. „Ко ће са мном ?" повика он. Пријавише се два надничара из села. „Напред ! Уђоше у дим и пламен. „Ето руде — држите — брзо напоље." Прштећи и лупајући искотрља се локомобила на двориште. Иза ње и њених спаситеља сруши се кров од

СТРАПА 187.

шупе. — — — — — — — — — — — Зора свиташе. Плави освит мешао се са димом рушевина, из којих овде онде избише пламенови, да се одмах немоћни опет утуле. Светина се била разишла. Непријатна тишина почивала је на дворишту, само се са згаришта чуло тихо пуцкарање и пућтсање, као да се пламени пре гашења још једном шапћући разговарају. „Тако", рече Павле, „би и ово !" Кућа и штала и све живо било је спасено. Житница и шупа лежале су у пепелу. „Сада смо баш исто тако сиромашни, како смо били пре двадесет година", размишљао је, гладећи ране, „а да се нисам скитао, све ово можда не би било." Када уђе у хладњак, који је био на уласку у кућу, нађе матер склопљених руку шћућурену у углу. — Преко лица вукле су јој се дубоке боре, а очи су јој лутале по празнини, као да још једнако види пламен који лизке. „Мати", викну он унлашено јер се бојао да није далеко од лудила. Она климну главом неколико пута, па рече: „Да, да, тако је !" „Биће и боље, мати !" викну он. Она га погледа и насмеши се. Тај му је осмејак парао срце. „Отац ме је бага истерао", рече она, „молим те лепо, немој ме и ти истерати." „Мати, за Бога, не говори тако !" „Види, Павле, ја збил,а нисам крива", рече она и погледа га молећивим погледом, „ја никад не идем са свећом у житницу." „Па ко то каже ?" „Отац каже да сам ја свему крива, и да се торњам до врага. — — Али немој му ништа, Павле", мољаше она пуна страха, када виде како он плану, „немој га се витпе таћи, он има тако велике болове." „Лекар ће доћи заједан сахат, већ сам послао по њега." „Иди к оцу, Павле, и теши га... и сама бих радо, али мене је истерао", па, гаћућурећи се опет, гаапташе тихо : „Истерао ме је — истерао !" (НАСТДВИЋЕ ск)

Херман Судерман, немачки књижевник. Овај црослављени и данас веома дењени немачки нњижевник рођен је у источној Прајској, у месту Мацикену, 30. сеитемора 1857. године. У коду светских књижевника Оудерман је модеран, ади не у оном баналном смислу какав овоме правцу сидом намећу многн н >егови рђави угдедачи. Радови Судерманови до данас не изађоше из круга лепе књижевности: новеда, роман и драма представниди су његових творевина. Почеди његова књижевног рада нређоше са свим неопажени ; јер када је 1390. год. Херман Судерман, тако рећи преко ноћ, изашао на глас као славаи писад, захваљујући својој тада новој драми »Част/ није тада готово нико од читалачке публике знао да је исти писад већ на неколико година раније био нанисао и штампао неколико својих приповедака и романа, те се данас сваки познавалад Судерманових дела са чуђењем пита: како је то било могућно да су романи: »Ргач 8ог§е" (Врига) и „Бег Ка1;2епв1;еб," иа и неке од његових приповечида (сакупљених и штампаних у збирци: Јш 2шеИсћг") могли остати годинама неиознати; чуђење које свако ни најмање није ласкаво по тадашњу немачку читалачку иублику. Оиоме који Судермана иознаје само као драматичара, на стане да чита његове епске радове, и нехотиде се мора наметнути нитање: да ди је драматичар Судерман идентичаи са Судерманом нриноведа-

II 0 В А И С К Р А