Nova iskra

БРОЈ 9,

#|н- Београд 16. септембра 1900. год. -нч#

ГОДИНА II.

©

Т ДУМ ИВО СТОЈАНОВИЋ декан-каноник и ерпеки {(њижеаиик (* 4. XII. 1829. — | 6. септ, 1900.)

Како се радовасмо дану 4. децембра ове године, са каквим га одушевљељем очекивасмо ми Срби сви и свуда, како ли се спремасмо да Великом Дубровчанину укажемо поштовање за све чиме је свој српски род задужио! Али у радости тој, у очекивању пуном нада, у одушевљеном спремаљу за поклољење — стиже претужна вест : Дум Иво СтојаповиК иромеии светом ! Промени светом! — Туга дубока и искрена душу нам подузима, јер смо свесни великога губитка, јер знамо да са Дум Ивом спуштамо у ледени гроб једног од последњих представника Старог Дубровника, снажну и моћну спону која је љубав Новог Дубровника везивала не само за славно дубровачко тле, за његову прошлост, већ и за све оно пространство на којему је Србин без разлике вере. Живот и рад овог великог српског сина, његово знање научарско, његова скромност (јер је имао права да буде и пескроман), могу послужити као пример сваком смртном, а нама Србима још и као понос, утеха и најлепша нада. Јер Дум Иво по васпитању које је црпао, по свештеничком позиву којему се посветио, требало је да за увек буде оцепљен од српског стабла, требало је да буде у оном јату које одриче српско име, које га гони као најљућег непријатеља свог.

Само дубоко научарско нроучавање и познавање народне прошлости и љубав према истини очуваше Дум Ива српском роду којему је веран остао до смрти своје, којему је својим животом и радом створио величанствени споменик. Споменик је тај уједно и споменик његове славе. Свима нам је на уснама велика изрека „Брат је мио које вјере био"! Сви јој осећамо значај, свима нам она говори о лепшим данима српског народа, али још не знамо сви колико је том уверењу, из ког потичу најлепше наде, допринео Дум Иво ! Мантија католичког свећеника није сметала овој великој души да осети браство и са оним у мантији православног свећеника. Колико узвишености у уверењу да су то само разни путови који воде једном циљу! А то уверење своје није Дум Иво задржао за разговор само: дао је он њему израза у целом животу свом, као и у знаменитим радовима својим. И о том и таквом Србину стиже нам тужна вест : иромени светом! У овим тренуцима неочекиване жалости остављамо за најближу прилику опис живота, рада и значаја овог великог Србина, а сада се у најискренијој тузи опраштамо с његовим земним остацима : Збогом, учитељу! Вечан ти помен и слава !

.%)