Nova iskra

ОТРА^А 268.

1зроЈ а.

„Распопове" куће на шанцу, неколико великих слезова са пурпурним и бледомодрим цветом. Под стрехом, која се на два стуба наслан.ала, млађи син Распопов Никола трља некакву плаву боју на мраморној плочи мраморним коничним стубићем. Уђосмо у једну доста узану собу с једним прозором који гледаше доле на Саву и преко Саве на земунске винограде и преко љих на сивоплави протег Фрушке Горе. По зидовима, тапетованим иеком крмезном хартијом, пуно слика. Једна повелика слика нског красног старца с пуном проседом брадом и са црвеним плаштом по плећима, зароби моје очи. У једном крају црташе нешто старији син Распопов. Ближе к прозору стајаше сликарски наслон, на љему омалено платно, пред овим, са пастелом пуном живих боја, стајаше повисок, танкострук, вижљав млад човек, с узаним дугуљађтим бледим лицем, с танким брчићима као да су од свиле, и густом црном косом која на позадини од главе беше расплетена тако да кажем у хиљаду коврчица. То беше тип једног елегантног Бечлије. Изгледао нам је тако необично, тако стран, тако отмен, и опет тако симнатичанУзе штимовку и по љој нам огледаше гласове. Беше њима задовољан. Тада ја, добив на путу из школе до Распопове куће тај задатак од својих другова, запитах смерно и не без запиљања, колико ће нам платити месечно за то што ће нас три пута преко недеље обучавати нотном певаљу?! Како се гласно и слатко насмејао Стева томе питању ! „Нити тражите ви од мене какве плате, нити ћу је ја од вас тражити; певаћемо заједно рад свога заједничког уживања!" беше неочекивани одговор овог ванредног човека. Изађосмо на шанац, Невидљиве силе растапаху на западу злато и пурпур да од њих начине копрену да њоме завију српску Свету Гору. Са шанца не гледасмо на запад који поче даразвија сву велелепност којом прати залазак сунца; гледасмо у онај прозор иза којега знадосмо да стоји човек кога још не познавасмо, али од кога у првом тренутку нашег додира осећасмо да струји у наше душе светлост и топлота. Да пас је Стева учио само певању, па би опет тиме стекао права да га ја и моји другови сматрамо за правог свога васпитача, за онога који нас је учио да у таласима од музике пливамо, да из њих излазимо окрепљени са душом чистијом и племенитијом. Али у скоро је његова радионица постала за нас права Академија за вештине, књижевност, за естетичност и морал. Ми смо му долазили у свако доба и по цео дан, рано у јутру и позно у вече. Стојали смо око њега, гледали га како ради, и слушали га. Никада он није говорио о каквим баналним, простачким или о стварима којих би чистота била сумњива. Био је весео, свагда ведар, пун досетљивости, пун духа, готов да се слатко насмеје. Никад и ни за тренут није примао на се улогу учитеља и педагога. Ја мислим да ни он сам није био онда свестан факта, да нам је постао учитељ и васпитач. Скупљали смо се око њега као око симпатичног старијег друга, који несравњено много више зна од нас. Радећи на каквом портрету или на каквој слици, он би нам је сам критиковао, говорио нам о коректности цртежа, о колориту ; сетио би се великих мајстора у живопису, говорио нам о њима, причао би нам о карактерним особинама њихових радова. Па онда би од једаред узео да нам својим лепим и школованим баритоном пева најкрасније нијесе великих компониста, да нам о њима говори, и све то тако прнродно, тако неусиљено да је изгледало да ми сами тај разговор

водимо. Једна милостива и срећна промисао постарала се да се ова наша самоникла Академија развија и да нас изводи на све више равнине са којих су се ви1)али све шири и светлији хоризонти. Почели су долазити к Стеви песник Матија Бан, професор риторике и поетике Ђорђе Малетић, филолог и естетичар Јошка Бошковић. Разговори ових песника и естетичара са једним тако високо и свестрано образованим вештаком, какав је Стева био, били су просто непроцењиво благо за пас младе људе. Сви су они опазили с каквом жудљом ми следујемо њиховим разговорима. Ми смо срећни били што можемо да слободне своје часове проводимо у таквој средини и у таквом друштву, а они су опет уживали радост у нашој неприкриваној радости, и без сумње још и већу радост коју сваки песник и естетичар осећа кад с пссницима и естетичарима може своје назоре и своја душевна уживања да мења. Стева је тада узео приређивати музикалне и естетичне вечери, на којима се певало и дискутовало по какво питање из књижевности и естетике. Још пре тих вечери он је нама, својим младим пријатељима, објашњујући Флаксмалове илустрације к Омировој Илијади, готово целу ту епопеју испричао и осветлио. Не ретко нам је декламовао лепше партије из Шекспирових великих трагедија и обраћао нам пажњу на лепоте љихове. Тако рећи и нехотице он је постао наш мили и велики учитељ. Кад је већ и сам увидео тај факат, онда, да би заокруглио наше васпитавање, он нас је почео учити и цртању и гимнастици. Тако смо ми од 1858. па до 1860. били срећни да бесплатно пролазимо кроз једну школу која је злата вредила, и којој ни пре тога пи после тога равне било није. Многи читалац овог мог написа може природно доћи на мисао да каже: „Према изванредној срећи вашој да тако дивног учител.а имате, ви и ваши другови као јавни раденици тако сте мало своме народу дивног лиферовали!" Та.ј би прекор у великој мери био основан; али не сасвим. И у колико је основан, одговорност не пада на Стеву Тодоровића. О.н нас је задахнуо најчистијим идеализмом, љубављу према оном што је добро, лепо и племенито, жудљом да служимо своме народу. И ако ни један од нас није постао велики и славан човек, сви смо више или мање постали јавни раденици у служби отаџбине, а служили смо је тако да, ласкамо себи, наш добри и племенити учитељ нема за што да се својих ученика стиди! Ја за мене лично могу да кажем: ако сам икада коме какво добро или какву радост учинио, и ако сам своме с ' народу макар и најмаљу услугу учинио, све се то плм приписати упливу духа Стеве Тодоровића на мој дух у оне срећне дане, у којима сам се с друговима својим налазио поред љега.. А има аката и факата који се не даду обичним мерама мерити, и који се чак никако и не знају. Међу ученицима Стевиним, друговима мојим, има један кога је чудна судбина на грозне муке метала, и који је на тим страшним и дуготрајним мукама свагда одржавао потпуно своје достојанство, своју мирноћу, ванредно благородство своје душе. Еад би се истинита историја љегове душе могла да изнесе свету на видик, људи би се дивили јунаштву и племенитости његовој. И ја сам му се дивио, али сам га и разумевао, јер и он је имао срећу да буде један од ученика Стеве Тодоровића! У осталом, немојте мерити васпитачку вредност Стеве Тодоровића по мени и мојим друговима. Али не заборав.љајте да је Стева васпитао и својим племенитим да"