Nova iskra

ВРОЈ 9.

НОВА И

с К Р А

СТРАНА 277.

воли. Или ми остаје да покушам иово бегство, кад су ми прво осујетили, или да јој се исповедим ... да ... да јој се исповедим да сам ја Дамњановић. То ћу учинити, а она ће чувати тајну; молићу је и она ће чувати тајну. Хоће, искрена је, честита је то душа .. . песничка душа ('Седпв и размишља) Не . . . Нема смисла исповедити јој се . . . Можда бих је тиме разочарао ; можда бих тиме изгубио и оно што имам сад. Да обезбедим љубав, коју она гаји према Дамљановићу, кога и не познаје, ја морам стећи њену л>убав према себи, према обичном човеку, кога она попнаје. ( Остапе замишљеп) V. ПОЈАВА Зорка. Пређагињи. Зорка. ( Долази из купе) Ви канда сањате нешто ? Дамњановић. ( Тргне се) Сањам, Госпођице, одиста. Хоћете ли и да вам кажем свој сан ? Зорка. Ако хоћете да вам га протумачим, ја то не умем. Дамњановвћ. Не; не ћу то. Зорка. Е, онда реците ми шта сте сањали. Дамњановић. Сањао сам да ја у ствари нисам Влајко Мицић већ да сам ја Жарко Дамњановић. Зорка. Леп сан! Дамњановић. Али, шта велите кад би то била и истина ? Зорка. А како би то могла бити истина ? Дамњановић. Тако, рецимо потребно ми је било, из извесних важних разлога, да се овде не зовем својим именом, већ да узмем име Влајка Мицића. Зорка. А ваш отац ? Дамњановић. (За се) Ух, тај проклети отац ! (Гласно) Али ипак, кад бих и поред тога ја одиста био Дамњановић ? Зорка. Ја то не могу да замислим. Дамњановић. Али покушајте. Зорка. Па лепо, ево замигиљам. Дамњановић. И кад бих вам ја сад, као Дамњановић, поновио оно што сам вам већ јуче говорио ? Зорка. Ја не знам .... ( Збуњена). Дамњановић. Молим вас, реците ми искрено, да ли бисте ме тада волели ? Зорка. Па .... Тада бих вас волела. Дамњановић. Али како бисте ме волели, кад сам ја обичан човек ? Зорка. Ја не знам.... Дамњановпћ. Видите, да вас јошједнако то двоје буни: ви још једнако одвајате песника од обична човека, а ви то двоје морате измирити. Зорка. Можда ћу и морати кадгод, али ето не умем. Дамњановић. Покушајте, измирите се с тим. Нека ја нисам дакле Дамњановић, нека је то ма који други, само једно верујте, да је и он обичан човек : он једе и пије као и ја, тако иде, тако спава; тако је одевен, тако говори ; такав му је глас, а ако хоћете баш и такав шешир има. Ето таквог, таквог обичног човека ви ћете наћи и у Дамњановићу, и тада ћете се разочарати. Ако не желите то разочарење, а ви се морате мирити с тим обичним човеком ; ви морате волети тог обичног човека. Зорка. Можда је и тако .... Ако хоћете искрено да вам кажем, од јуче, од кад сте ми се исповедили, покушавала сам да се измирим с тим, па ....

Дамњановић. ( Весело) Покушавали сте ! .. . Хвала вам. Тај је покушај за мене драгоцен. Ево ја ћу вас повести и даље по путу који ће вас извести из заблуде. Верујте, да би и самом Дамњановићу била увек милија љубав, коју бисте ви гајили према њему као обичном човеку, но према Дамњановићу песнику. Зорка. Била би му милија ? А за што ? Дамњановић. Јер љубави, браку, основа је тај обичап човек; он је тај који живи са својим другом а не онај песник; он је тај који свога друга болног негује, који кућу надгледа и за њу се стара; који децу рађа и подиже их. Љубећи обична човека, ви волите и његове махне; вама нису ружни ни његови недостаци и он вас никада у животу неће разочарати. Песник има свој свет, коме не припадате увек и ви; а он вас може кадгод и разочарати, када доцније у животу познате у њему н обична човека. Зорка. ( Размишља ) То је истина. Дамњановић. Вас бупи само то, што ви песника одвајате од обична човека, а они су у животу увек једно те исто. Зорка. Ви сте ме тако у један пут спустили с неке висине на земљу; ја се осећам са свим доле, међу људима. Дамњановић. Да, да ! То ! Да бисте нашли свој пут за живот, и треба да сиђете с те висине; овде међу људима су животне стазе ; овде их ваља тражити. Зорка. То значи, да су сви моји снови и сва моја љубав према појезији били заблуда. Дамњановић. То не. Никаква заблуда. И обичан човек не треба да је тако обичан како га ви замишљате, да једе само, да пије, спава. И обичан човек треба да је узвишен. Па за Бога, не признасте ли ви мени, кога сматрате за обична човека, како разумем песме Дамњановићеве као и ви, како се умем да узнесем, како] имам топле осећаје .... Зорка. Одиста. Дамњановић. Велите одиста ? А кад сам те топле осећаје открио, кад сам вам рекао да вас волим, ви сте ме тако попреко одбили. Зорка. ( Неиоуздано) Можда сам и грешила ? ... . Дамњановић. Грешили сте, грешили сте одиста.... Хоћете ли да поправите ту погрешку ? (Притрчи и хвата је за руку) Зорка. ( Збуњено) Чиме? Дамњановић. Па ето, признајте ми да ме волите, ако сте се већ измирили с тим, да можете и обична чог.ека волети. Зорка Ја не знам још, да ли сам се с тим измирила. Дамњановић. Јесте; одиста јесте. Учините ме срећ-' ним .... Ето, у мојим грудима већ дршће срце од стрепње; у моме оку већ трепти суза радости .... Зорице ! . .. . (Обгрли је око иаса, Зорка му када у наручја). Зорице ! срећо моја ! .. . . Зорка. ( Тргне се) Али .... Један услов .... Дамњановић. Сто услова, ако хоћете !. . .. Пет стотина .... Хиљаду услова, ако хоћете.... Зорка Да не будете љубоморни, јер ја још не могу да се опростим тога, да по који пут волим по мало и Дамњановића. Дамњановић. Нећу бити љубоморан; волите га. Ја ћу вас чак терати да га свом душом волите ; волећемо