Nova iskra

ВЈРОЈ 9.

СТРАНА 261.

Она му одговори исто што и баби. — А јеси ли била који пут у граду ? — Нисам. — Па знаш ли, да ће за тебе младу, младу и лепу, додаде нромењеним гласом, бити много тешкоћа у велику неиознату Месту ? ! ... — Ја то добро знам, одговори она, али шта да радим? ! Треба ми живети. Никога свога немам, па ако сама себи кору хлеба не зарадим, нико ми неће дати .... Ви сте били добри па сте ме примили у своју кућу, и, ко зна, можда ме избавили од тога да се ноћас не смрзнем на друму и да ме пси не поцепају .... То не би сваки урадио .... У осталом ја не бих до овога дошла да нисам имала рђавог сапутника. Два дана путовала је са мном једна девојка мојих година. И она је такође ишла овамо да тражи себи посла. Била сам се здружила с љом

И младић и баба били су, сваки на свој начин, потресени њеном кратком причом. Баба је у њој жалила сирото дете коме је било суђено да се, остављено само себи, потуца од немила до недрага и испашта сву горчину таквога живота. Младић пак био је више потресен самом њеном појавом. „Ова девојка није радница" мислио је: „то се по свему види. Само шта је? Зашто неће да каже чија је и одакле је; зашто то крије? . . . Ко зна, можда су је од куће отерали, можда је учинила какво рђаво дело!. . . Ал' она изгледа тако добра, племенита; поглед јој је тако благ . . . ." Те мисли и оне што је преминнвао тог вечера седећи крај прозора учинише, те, и не премишл.ајући много о свом предлогу, предложи јој да, ако хоће, остане код њега, — Видиш, рече јој: баба је већ остарела и тешко

с тога, што је њој, како ми је причала, град био познат. Али варала ме је. Два дана и две ноћи претварала се и ја сам јој веровала, а ноћас, ноћас ме је и покрала. Однела ми је и оно мало пара и хаљина што сам имала, тако, да ми је остало само ово што је на мени .... То ме је јако потресло, па како ме је била срамота просити, то сам скоро трчећи ишла само да за дана стигнем у град, да бар парче хлеба себи зарадим. Ишла сам читавог дана; али недалеко од ваше куће снага ме сасвим издаде. Изгледало ми је да ми се крв у жилама почела ледити, и ко зна шта би било са мном гладном и премрзлом, да ме ви нисте примили.... Све то изговорила је на такав начин и таквим гласом да се није могло сумњати у истину њених речи.

јој је да сама свршава све кућевне послове, — нису јој више године за то. Остани, па ћеш њој помагати . . . . Код нас ти неће бити рђаво. Хоћеш ли ? ! . . . — 0, зар ме још питате ? рече она. — А ти онда остани, продужи он, и па ту помисао обузеше га осећаји неког задовољства. „Ти добро чиниш" мислио је: „и твоји стари волели су сиротињу, па треба и ти да је волиш." Али тога мишљења није била и баба Марта. Ма колико да је жалила Миру, чинило јој се, да је то сувише лакомислено од њеног младог господара, да тако, без ика. квог размишљања, прими у кућу непознато лице. Како је баба била и сувише простодушна и поштена,

трг у новом САДУ