Nova iskra

СТРАНА 338.

Н 0 В А

На прозорима суседних кућа појавише се уплашене женсце. Ади на улиди, сем раденика, беше само неколико особа. Глас о догађају још није стигао у средину варопга. Први се прибра главни мајстор. — Да није који погинуо ? — Изгледа да није. Сви су били на доручку. Мајстор поче да броји своје, али се непрестано пометао. — Јесу ли ту калфе ?. .. — Ј есмо!... — А помоћници !.. . •— Јесмо!... — Андрије нема ! . . . — чу се један глас. Присутни за час занемеше. — Да, он је био усред зграде.. . — Треба га тражити ! — рече мајстор промукло и пође срушеној кући, а за љим неколицина одважнијих. И Михалко се махинално приближи. — Андрија !. . Андрија ! . . . — викаше мајстор. Изнутра одговори јек. На једном је месту зид био препукао за пгарину врата. Мајстор протрча на ту страну, погледа и оберучке се ухвати за главу. Затим као бесан одјури у варош. Иза зида вио се у мукама човек. Обе му ноге прегњечила и притисла греда. Над њим је висио одломак зида који је све више пуцао, и сваког тренутка претио да се срупга. Један од дрводеља ноче разгледати место, а окамењени од ужаса радници гледаху му у очи, готови да пођу ако је спас могућан. Рањеник се грчевитим напором искрете и одупре на руке. Био је то сељак. Уста му од бола црна, лице бело, очи упале. Гледао је околне људе, јечао, али није смео звати за помоћ. Само је јечао: — Боже !... Милостиви Боже !. .. — Овде се не може ући! — рече глухо дрводеља. Гомила се повуче натраг. Међу њима стојао Михалко, уплашен можда више од осталих. Страхота п1та се'у њему догађало Г... Осећао је сав бол рањеников, сав његов страх, сав очај — а у исто време осећао је неку силу која га гоњаше напред... Чинило му се да сем њега нико из гомиле није дужан да помогне — и да мора спасти човека који је дошао из села, да заради. И у оном тренутку кад су остали мислили: Идем ! Он мишљаше : — Хоћу да идем! Нећу! Разгледа око себе нлашљиво. Стајао је сам пред гомилом, ближе зиду но остали. — Нећу да идем! . . . — шапташе и подиже ћускију која му беше крај ногу. Међу људима наста жагор: — Глете !. . . Шта овај ради ? . . . — Мир. — Боже милостиви, смилуј се! — јечаше рањеник пг.пу ћи од бола. — Ево ме! Ево ме! — рече Михалко и уђе међу рушевин е. — Погинућете обојица! — викну дрводеља. Михалко већ беше крај несрећника. Угледа му здрузгано ноге, локву крви, и потамне му пред очима. — Брате мој! Брате ! шапташе рањеник и обгрли му коле на.

Сељак подвуче ћускију под греду и очајним напором подиже је. Разлеже се тресак, а с другог спрата паде пеколико опека. — Руши се! викнуше радници разбегнувши се. Али Михалко не слушаше, не мишљаше, не осећаше пишта. Снажном руком поново подвуче ћускију и сасвим уклони греду са здрузганих ногу рањеникових. Одозго се осуше рушевине. Црвена прашина дижо се, згусну и напуни зграду. Иза зида чуло се неко мување. Рањеник јекну и на једанпут умуче. На пролому се појави Михалко, погнут, једва носећи рањеника. Полако пређе опасни простор и зауставивши се пред гомилом завика са наивном радошћу: — Иде! . Иде ! . . . Само му тамо оста једна чизма!.. Радници узеше рањеника, који се онесвестио, и однеше га опрезно до најближе капије. — Воде! . . . — викаху. — Сирћета!. .. — По лекара ! .. . Михалко пође за њима мислећи : — Ала је красан свет у овој Варшави ! Не бој се Спази да су му руке крваве те се уми у бари, и стаде пред капију куће где лежаше рањеник. Није се тискао у средину. Ваљда је он доктор ? Сигурно ће му помоћи он ? За то време улица се пуњаше светом. Трчаху радозналци, јураху кола, а издалека одјекиваху звонцад ватрогасаца које је неко узбунио. Нова гомила, сад већ оних који су били жељпи повости, скупи се пред капијом, а ватренији песницом отвораху себи пута да виде крвави призор. Једном од њих Михалко — сметаше. — Склони се, вуцибатино једна! викну неки господин видећи да се боси сељак не помиче баш тако брзо под притиском његове руке. — А зашто ? — упита Михалко, зачуђен оваким обртом ствари. — Ко си ти, безобразниче један ! — грмну радозналац. — Шта то значи? Где је та полиција да растеРУЈ 0 оваке скитнице !. . . — Ој ! На зло иде !.. . — помисли сељак и уплаши се да га за кривицу не ставе у затвор. И не хотећи тражити ђавола завуче се у гомилу! После неколико минута почеше с врата звати онога који је изнео јадника из рушевина. Не одазва се нико. — Како изгледа ? — питаху. — Сељак је. Имао је бео сукман, округлу капу, и био бос ... 4 Почеше тражити. — Био је овде један таки — викну неко — али је отишао. Разлете се полиција, разлетеше се радници и не нађоше Михалка. Варшава 1880 год. с пољског пгевео Ј1азар р. )(нежебић