Nova iskra

ВРОЈ 1.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 5.

После одејећи по кућу, сети се што Дора Митичии правеше цигару, те скоро појдо у одају сас ћибрит. 40 К'д дојдо при њи, испушти максуз' 11 кутију, словеднејећи се да гу докачим Фрљи очи у Димитрија. Не ме погледа! Па излего, мислејећи се: „Ш'ћу ?... Ћу га назгазим. Ама како?... К'да?... (< Туј се сети што несам збрала филџани. „А! С'га Ку... Не!... Мош' си помисли да сам безосрамна, и кој знаје заш' му стуиам на ногу... Тгу га назгазим... Оћу. Туго, ако запази ники! Ако види друсто му... Дора Митичин баш је при њега... — Маријо ! — викну ме нана. Улего једнаг у одају. — Филџани! — рече нана, па погледа баш у Димитријев Филџан, мрдну сас главу мрвка на горе и подиже леву веђу. Пишин узе Филџан од Дору Митичинога и онија други, на појдо на куде Димитрија . . . У срце ми тике ииглто притупка, уз образи ми се укачи огањ: не знам к'да му дојдо — покрише му се ноге сас мој фустан... нагази га!... А он? Не ме погледа, но спушти очи та у зем'! К'д опази овој, две ми очи, ћа да па- С Т. Т О Д О Р О В И 'IV. днем. Обрну ми се и одаја, и Димитријево друсто, и Димитрије — тешем да испуштим Филџани. Излего из одају споводејећи се како пијава. Стра' имагаем од друсто му, од нану ми... Срам ми дојде... Никако ми се учини, две ми очи, како да сам Ниш поарала, како да сам никога утепала. Сама си се себе видо како ајдук, исто како катил... Туго, мајке, што напраји!... Ппшин ми беше мука, а после ми дојде криво, расрди се 40 ) Налидрвце. 4| ) Парочито.

и узе да зборим сама по кућу: »Божном мушко, а срамује се. Срамује се у таткову ми кућу, пред нану, а ништо да излегне нана, ели к'д би ме ништо срео у маалу, он би ме: ем гледаја, ем би се око мене задеваја, како и Други бећари сас девојчики што работију.® Пусти аџамилак! К'да је отишеја дом', зар се замислеја што сам га назгазила та једнаг пратија чирака 41 и дете, брата му најмлађејега, та да ме на сокакња врата извикају... Извикаше ме, и дете рече : — Ете, питује бата тражиш ли ништо од њег' ? — Кажи на бату што иесам ништа тражила, рекну, па узе та обрну главу: чак ми срам дојде од дете и од чираче, како да и они знају што сам уработила. А затварајећи сокакња врата, мислела сам : »а, кучка! да би кучка! заш' да га назгазим ? . .. Ш'ће ми рекне за овој к'да се одадем за њега? . . . Ако ми ништо рекие, ја ћу па да л'жем... морам да л'жем. Бте оћу си га сл'жем ђоја чудејећи се : — »Кој ? Ја сам те тебе назгазила?! Неје, мој Димитраћи; јоок! БИТОЉКА. Како па да те назгазим ? (< Рекне ли ми мене па: — »Јеси, назгазила си ме. <( Ја ћу њему: — „Не знам. Максуз знам што несам тој напрајила, а онакој, кој знаје, белки...« 42 Такој. Ми напред имашемо срам, а с'г. Дор је девојка под нишан не се кута но се води сас младожењу, иду од малу до маалу, од сокак до сокак, како божјаци. Идејећи такој самач'чки, гледајећи се, зборејећи све што искају 41 ) Шегрт. 42 ) Може бити.