Nova iskra

страна 18.

н 0 в а

ii с к р а

број 2.

а сам прелистао књигу свих грчина, Уморан и сетан већ бих мира хтео ; Све добро што нађох на стази живота Беше: један цветак, и то гтолусвео. Забачен, крај пута, он је мирно леж'о, Помирен са бедом и удесом својим ; Кад га изненада моја рука диже: Са судбином својом хтедох да га спојим. И увелак дигох, притискох на груди, Радост моја беше од небеске већа! Свет с жаљењем рече: то је мртав цветак! Ја сам себи рекох: -го је твоја срећа! Веровах у љубав, у тај свети пламен Кад два српа дају све што могу дати ; У анђелску светост загрљаја чедног Бића што умире и бића шго пати. Веровах у вечност, у добро на свету, За ким овде доле жуде срца многа; Верујући нађох идеал живота И поново спазих изгубљеног Бога. Веровах и љубих, љубих и умирах... Јер уз срце бејах и сам живот дао: Те ускоро поста диван, свеж и румен Цвет за који дотле нико није знао Ал' кад једног дана лепши путник прође, Узаман сам срећу на грудима крио Похлепно и смело он се руком маши И однесе цветак, мени тако мио. Остадох без њега. Ништа сад не тражи.м. Помрчина свуд се око мене спушта... Ја стојим, не јурим за таштином људском, Ни за земном- срећом која ме напушта. Мој је видик мрачан; нигде јасног зрачка..,; Имао сам звезду, облаци је скрише... Путања се моја све већма сужава; Без вере и наде шта ја чекам више? Ја сам прелистао књигу свих грчина, Уморан и сетан већ бих мира хтео : О, тишино гробна, —- боравиште вечно, Ја сам те се давно, давно зажелео!... В ој . Ј. Илив.

гт* « Ј у б а. У[ з восанског ссоског живота Ц. Кочић.

свануо је лијепи, насмијани Ђурђев-данак. Све у радости и неописаном миљу плива и топи се. На љупком цвијетку, на њежном и зеленом листићу, на танкој и виткој гранчици опажа се нов, пробуђен живот. Човјек се осилио, па~некако поносито гледа, како га природа обасипље красом и љепотом. Пуне оу му груди; хоће да препукну од неке милине, која му је тако нејасна, али коју тако силно осјећа у. раздраганим и набреклим грудима. Срце му заигра — полетио би. „Хвала ти, Боже, на твоме дару!" нехотице му се отме узвик из узбуђеце душе. Чудновато је Ћурђевско сунце! Оно старе подмлађује, а младима полет даје. Све, све му се радује и жељно га ишчекује, па и онај мали мравак, што тамо мили по сувом прутићу. I Испод Крагуљева Брда по лукама расуле се бијеле овце и мали јагањци. По гдекоја овца брижљиво блекне, а тек јој се мило јагњешце одазове, па се сито заигра преко меких и питомих лука. Чобани се скупили, па се разговарају о зимушњим претрпљеиим мукама: о оном великом снијегу, што је нападао о Часнијех Верига. Казују један другом, гдје ће, ако буде суђено, до године зимовати. Најамник Миће Зељковића, Благоје, младо момче, лијеп и спутан, као цурица — тек га се наусница хватила — поизмакао сам мало подаље, па мало-мало ногледа Крагуљево Брдо. Љега као да не занимају чобански разговори и њихова проста и безазлена вијећања. Да, занимају и њега, али опет не тако, као нешто друго. Чућете, причаћу вам. Сироче је; нигдје никог нема на овом бијелом свијету. Преклањске године, биће уз оно пет дана, умрије му мати. Оца није ни упамтио, а друга му је сва оближња родбина прерано помрла. Ништа ти није горе и жалосније, него на селу остати сирота. Нит' ти ко има сашити рубина, ни ко опрати, нити ко окрпити — пити имаш главе, ни узглавља, па ет' Његов отац био је човјек доста могућан и живолазан. Али уз буну ударише Крајишници, кад су оно полазили на Бању Луку, па све разграбише и попалише. Имао је два нлуга волова, седам-осам крава, а држао је прилично и ситне стоке, те је могао' врло лепо живкарити. Земља добра, па штогод човјек баци, стоструко рађа. Куд се окрене, берићет.... Пун амбар, пун тор, пуна кеса пусте каиме, а њива се угиба од рода. Стари берићет, па то ти је!

Чисто човјек, покојни Гавран — Бог да му душу прости — полуди. Ухвати неку болу и лицем на Светог Николу исте године у тешким мукама издахну. Мати му, Ђуја, послије двије године преуда се негдје тамо у Трамошњу. Преведе са собом и Благоја. Више дјеце није ни имала. Није им се дало у дјеци. Некако су била жестока, па не састави ни годину, пресвисни од силног дречања и плакања. Зато је Ђуја и надјела тако име свом Благоју.