Nova iskra

Г.Р0.1 1.

11 О 1) А 11

еоБНчан гост у ЈТетрову дому

ричао ми је Лаза Костић, да је његова жена клекла и заплакала се, кад су њих двоје први пут ушли у Петрову цркву у Риму. То је било, мислим, пре три године. Тога се сетих кад сам јеСенас, дивног јесењег јутра, такође са својом женом и такође први пут, ушао у исти велпчанствени храм. Био сам збуњен и узбуђен и зачуђен и хиљаде ми се мисли врзло по мозгу, те ми ;је то сећање на Лазину госпођу синуло тренутно, споредно, а ипак ме је оно навело, да свратим очи на своју жену. Она стојаше стиснутих уста, укочена погледа, и, учини ми се, да беше малко побледела. Па се приби уза ме, узе ме под руку, и, након кратка колебања, поведе ме, — покретом и начином, као да ћемо се пробијати кроз велику и онасну људску гомилу, или као да смо се упутили преко пространог а непоузданог леда на води ! Тај неједнаки израз осећања двеју Српкиња при „Ваведенију ва храм®, доказује оно што и иначе свак зна, наиме, да се исто осећање изражава различно, према различности темперамента, Упутисмо се средином цркве, испод највећег свода; иђас-мо брзим корацима, па стигосмо пред гробницу светога. Петра. Тада се уверисмо да је истинито оно што смо читали и од других чули, а то је, да не толико очи, на нрви мах, колико ноге, показују необичне сразмере огромне зграде, јер од уласка до те светиње дужина је сготину и тридесет и пет метара. Гробница је велика јама, опкољена ступчићима и коломатом од драгоцена мрамора, на коме дан и ноћ гори осамдесет и седам позлаћених великих кандила. Доле се силази ииз мраморне степенице, које изводе пред златне двери, за којима почивају моћи св. агтостола. Над том светињом, у висини од сто педесет и три метра, лебди чувено и прекочувено Микеланђелово кубе, одакле се разлива сунчана светлост. Од гробнице до црквеног краја, до великог олтара, пређосмо још педесет и један метар, јер је дужина цркве стотину и осамдесет и пет и пб метара. Вратисмо се јужним разделом, па се попово упутиомо ка главном олтару, северном страном. Није ми намера да описујем ту највећу и најлепшу цркву у хришћанству; имамо више описа њених и у нашем језику, а иначе налазе се у сваком „Вођу® (Ошс1е). Нас двоје свраћасмо по неколико минута у седам њених капела, застајасмо испред тридесет њених олтара, четрнаест раскошних гробних споменика и небројених стубова, кипова, разних украса итд., па нам у томе протекоше пуна четири часа, као четири тренутка. Затекли смо око апостолске гробнице и у њој бар до стотину особа, неких у скрушеној молитви, неких у радозналом завиривању и шаптању; у капелама, пред олтарима, око папских гробова, око кипова и стубова наилажасмо на гомиле, од којих би једна повећа могла дупком испунити београдску саборну цркву, а ипак је силна, просторија изгледала скоро пуста, што није никако чудо кад се помисли, да у цркви светога Петра може стати стотину хиљада људи! Сем тога утиска, ја сам у исто време имао други, непријатан. Пред олтарима се служаху тихе литургије (мале мисе), а туристе се већином мотаху, смејаху и гласно разговараху, сасвим као иа каквој пијаци. Недалеко од апостолске гробнице радници су подизали или оправљали неку трибуну, шта ли, па се ту куцало и довикивало као у ма какој градионици; чак замотрих неког радника где иза једне даске кришом пуши! Сем што се вршаху службе божје, по ие-

бројеним исповедаоницама, које се ређају наоколо иза светога гроба, било је доста исповедника, разних народности; на свакој исповедаоници пише латински коме је језику намењена, нпр. рго Кпдиа ОаШса, Ап^Иса, Оегташса е!;с. Чисто ми би мило кад наиђох и на натпис Ип§?иа Шуг1са. Али та исповедаоница беше празна! Чусмо међу путницима све јевропске језике, од словенских: руски и чешки, али срискога ни једне речи. И баш ја рекох жени, да смо нас двоје, по свој прилици, у толикој гомили једини иредставници Српства. Вратисмо се у стан, сустали и уморна мозга. Од ватиканске пољане до наше гостионице, требало нам је на колима нола часа. Беше припекло сунце, као у нас што може јуна месеца. Нас двоје иеказивасмо своје утиске, али нас је тиштала помисао, да нећемо ни приближно моћи разгледати потање поједине делове те неисказане збирке свију уметности и вештина, ремек-дела највећих талијанских сликара, вајара и неимара. Јер је сваки повећи део огромне зграде посебна целина и свакоме би требало наменити бар по недељу дана, а не свему један део времена од недеља дана! . . Утврдисмо распоред, како ћемо обилазити »три Рима" : древни, средњевековни и нови. Јутро наменисмо хришћанским споменицима. И тако, три четири јутра бесмо међу ранијим походницима Петрове василике. Иомоћу добре књиге Сите 1^сеисћег прегледање је ишло успешно. Једнога вечера, возећи се корзом, мимоиђосмо велику гомилу поклоника (пелегрина) у мађарској ношњи. То није било ништа необично, јер будући »света година <( *), ноклоници евију нација беху загушили Рим; али видећи сребрна пуца и упредене бркове, чинило нам се, да осећамо дах завичаја! Сутрадан затекосмо те суседе пред једним олтаром с леве стране; беше их до хиљаду, већином женскиња; њихов свештеник проповедаше им: изгледало је да је доста жустар говорник, али нам се чинило, да није могао много потрести своје стадо! Пред даљим олтаром, мања гомила угарских Немаца певаше неку црквену песму материнским језиком ; певаху складно, али без осећања. После њих, наиђосмо на нове гомиле Немаца горњоаустриских, доњоаустриских, тиролских и тиролских Талијана; свака је покрајина била представљеиа одвојено. Неки слушаху нроповеди, неки мису, други певаху, трећи клечаху у »благоговењу." Око свете гробнице беше их тушта и тма. На десној страни, готово нред сваким олтаром, такође беху закрчене нрепрате гомилама. Беше дакле заиста налога, и ако је средина цркве била пуста. Кад се сукобисмо с једним од многобројних санпјетрина (црквењака), ја га ослових, а он ми објасни да су то „пелегринађи" аустрискп, баварски, саксонски, виртембершки и мађарски, које ће папа све скупа сутрадан нримити у василици, те се стога данас припремају у побожним вежбањима, како ће се удостојити »лицезренија® светога оца. Пошто није било могуће тога јутра посматрати иконе и кипове на већини олтара, решисмо се, да застајемо поред гомила, да гледамо типове и ношње и да слушамо говор. Тако мимоиђосмо неколико олтара и капела с десне стране. Од прилике, на средини тога краја, пред одељком неким, ограђеним колонадама, кроз потмулу грају одјека од гласова и корака, допреше ми до ушију три речи, које потресоше сваку жилицу у мени, које учинише да ми срце залепета, да ми крв појури у главу! . . Застадох . . . Побо*) О Светој Години имају два пиома у 7. и 8. броју Нове Искре прошле године. Уредник.