Nova iskra

СРРАНА 142.

Н 0 В А

БРОЈ 5.

Али мјеото каква одговара, рааабра ое тапкање корака и на вратима ое указа оилуета баб - Розина. Надвири се, па онда уђе згурена, а усне јој шапташе као да се моле Богу: — Готово је, умро је. Др. X. Ј. Димовић.

ј\кордк

VII а твог свежег гроба берем цвеће мило И клонула рука у киту га меће, А болова јато у срцу се свило : Ја плачем над гробом закопане среће. Веле да у цвећу, што на гробу ниче, Душа умрлога вечито се скрива, Зато често дођем — ко рањено тиче Да га суза моја из ока залива. И цветиће мећем сад у недра своја У њима је, мајко, нежна душа твоја. Па крунице љубим што их љупкост краси. Ја осећам како лебдиш око мене Тек ме шумор тихи из заноса прене Ах! Ти руком меком милујеш ми власи. VIII На твоје сам пао груди, Љубих чело хладно, бело Мишљах, плач ће да пробуди Непомично, мртво т.ело. О, ја сам се зажелео Материнског загрљаја, Као цветак давно свео Сунчевога топлог сјаја. Не гледах ти лица давно Нити топло око тавно, Од чежње сам богаљ био. Ал' сад заман суза леће . . . Она ми те вратит неће, Ни твој осмех што се скрио. IX Кроз вечни сутон преко белих равни, Преко бујних река, замрзлих од студи, Пустио сам поглед у даљину тамну А сећање миле успомене буди ... Опкољену вртом, гледам кућу малу Што се као лабуд бели из далека, Где у мајске дане љупка ружа цвета Бор шумори тихо и мирише смрека.

У собици малој, пред иконом старом, Гледам лице мило, што од бољке вене, Гледам усне бледе, што се мичу тихо И молитву топлу шапућу за мене. X У мом оку мутном још је било суза, Што се као бисер у дну самом скрише ; После прве туге остадоше саме А ја мишљах тада: нема суза више. Ал' се варах јако! Судба друкче хоће... И анђео смрти једне ноћи тајне, Слетео је доле и драгоцен живот Однео је горе међ звездице сјајне. И најтежи боли стегоше ме рано, Ја презирем сласти што их живот нуди Ал' ни суза немам, усахле су скоро, Црна судбо моја, задовољна буди!

Београд, 1901.

АгтапА (1. I*.

ЦРТИЦЕ ИЗ КУЛТУРНОГА РАДА У СЛОБЕНАЦА

III 0 новостима у словенској књижевности. вом приликом две три речи о важнијим појавама словеначке лепе књижевности течајем године 1900. Од белетристичних листова излазио је најстарији „Љубљански Звон ® већ двадесету годину. Уредништво било је поверено познатому песнику А. Ашнерцц. Лови уредник запловио је новом струјом па је из »лепословнога« и „знанственога 1 ' листа, како стоји написано још и сада на челу листа, начинио смотру, у којој је највећу пажњу поклонио актуалним питањима, особито социјалним и уметничким. Добро је успео, али се бојимо, да Ке словеначка публика живо пожелети обилније неге приповедачке литературе. Други је лист » Дом ин Свет «, илустрован и спретно уређиван од проФ. богословља, доктора Францишка Лампета, наравски у консервативном и строго католичком смеру. Овај заслужни књижевник, чија је делатност била тако обилата, да се човек морао чудити, од куда му преостаје времена још и за многе званичне послове, преминуо је иоследњих дана месеца септембра, може се казати, као жртва своје беспримерне радиности. Био је човек високо научан и баш зато, крај све своје консервативности у критици, узвишен и праведан. Трећи је књижевни лист »Словенка^, који излази у Трсту. Његово је становиште посве модерно а заступа, одважно и ватрено женску еманципацију. Као што су у белетрици, тако су и у учитељској струци подељене све силе у либералне и клерикалне. Први имају своје новине » Поаотник к и » Учитељски Товариш а други своје назване Ђ Словенски Учитељ *. И од дечјих новина једне су строго клерикалне (»Вртац«) а друге напредне ј Ђ Звончек а ) . Само немојте мислити, да оне новине, које су од попова ироскрибоване, дирају ма какогод у веру.