Nova iskra

6Р0Ј 5.

Н 0 В А II С К Р А

СГРЛПЛ 133.

Настасија, татку ми за инат, погледа у Сотираћа, па викну: — Модроокаста Евдокијооо! — Ааа! С'г ћу, с'г, — гласи ми се свекрва из мутвак, мислејећи што њума вика (њума си је било име Евдокија), а ми сви та у смејање. Воба-Настасија пак: — Ама, вика, зар Евдокија неје у башчу? Гласи се из мутвак... Што работи там' ?!... Тике свекрва ми ете ти гу: рукави гу по. дигнути, на њума су чисте шалваре, ако је у башчу од собајле работила; обедве гу руке пуне; у једну тепсија пуна сас пуцке, 10 што ти се виду како цвеће од дрвеће, у другу руку оканица сас вино, црвено како божур... А, туго! Ручање, пијење, смејање, зборење — дори при вечер... Такој си у нас Нишлије пишин беше, а с'г?... Бог да прости Димитрија ми! Четерес године пројдоше како јадан праји грнци, а ја још по ники пут узнем та мислим за њега, и дојде ми жал, и па потрисам му коске сас моју прикажњу. Вог да прости и татка и нану ми, и Миту, и моје ми благо првенче, Сотираћа!... Умре ми завалијица... Од уроци умре... од напољицу... бата га пресече сас очи једна Врањанка. А што беше тај Врањанка! У један се обор насмеје, у десети се чује. Млада, убава, онакој... и песма гу искочи. Јербо напред како би си ника ништо изручала, једнаг гу песма искочи, та од резилак не може да пројде кроз сокак... Бог да прости и други који сам данас помињала! Сви су при Димитрија одамно, салте одимо ио овај бели свет јоште ја и аци-Сотир, брат ми... А, мој младос', и жалос' и радос'!... А, Ниш, срма ђумиш — убав ли у моје младо време беше! Нишлије, севдалије!!... Ђул-Марика заврши своју прикажњу тужним гласом, са. сузом у оку. Ућута, и одмах узе каФтан. кушак... — Јотате по једну лимонику, стрипке. У зборење пројде ни време без пијење. •— Фала ти, Севетке! Овај с-и је чашка за здравје на тебе и на твоји. Здрав си! — Да си жива, стринке! — Да су ти, Севетке, здрави сви, да Бог да ! Здрав си ! — Дал ти Бог, аџи-Настасијо! — Здрав си, комшике! — Да си жива, Кира-Тано! Захвалила сам домаћици на дочеку а Ђул-Марики на њеној прикажњи; опростила сам се са старим, добрим Нишликама; разишле смо се. А знам да смо се једним мислима бавиле ио за дуго. И знам да је Ђул-Марика уздисала, идући »дом® сама, за прошлим временом, за доба својега живота, кад је без витих крила летела под небо, и машала се звезда, месеца, сунца, за доба младости, кад ј.е мислила да »што год лети, све се једе", кад јој се Ниш чинио леп, леп, кад је у очевој градини крај ђерђева певала и сањала дивне снове. А Ниш? Препорођен, други, више и не личи на онај Ниш из Ђул-Марикине прикажње . . . Али, не. Личи још по мало, и то тамо у Вароши, и на више, где се и сад ките за ухо босиљком старице кад у цркву пођу; где се и сад носе шалваре испод Фистана; где се и са.д шири кита преко Феса; где се и сад излази у шетњу у роганли-папучама; где је и сад по градинама шимшира високих као „сливке"; где и сад гугутке носе и легу се у котарицама обешеним 10 Кокице.

исиод стрехе; где се и сад причају прикажње уз вино »исцод комину" и леблебије или »пуцке« ; где и сад комшике иду једна другој кроз капиџике; где се и сад купују симити и пењерлије за „подручак"; где се и сад готови наут и месо, бабње; где је и сад... Али откуд се могу свега се•гити и све поменути што траје последње дане у Нишу у Вароши, и на више, с чиме су се сродиле, саживеле старе и добре Нишлије; што ће понети са собом под Горицу, где је вечити мир, одмор, гробље, аџије и аџи-Настасије, и аџике, кира-Султане и кир-Тодорче, Димитраћи и Сотираћи, Манинице и Ванинице, Красе, Сике и Ђул-Марике, синови и кћери старога Ниша, што су онако чували веру своју; што су свакад служили Свети, крсно име своје; што су свој лепи град вазда волели, и што ће до краја живота својега, причајући о старом сре1|пом времену, уздисати и узвикивати: Ниш, срма-ђумиш! Нишлије, севдалије!

вкзкја на }\осову

оћ је. Месец бледи светли са висине. Разбојиште спава у крилу тишине. Све је изумрло; поток не жубори ; ЗЖ Ни весела тичја песма се не хори. Као да су војске, кад су туди пале, И веру и наду собом затрпале, И следиле живот у пакленој студи, 11ЈЈ Да се више никад, никад не пробуди . . . С) Ал' у тој тишини, опрезно, без гласа, € ПЈта се то потајно кроз таму беласа V Тихо, као гуја кроз ноћ се прокрада: То је пастир млади крај белога стада. Он блуди суморан, оборене главе, По тужноме гробљу Србинове славе, И заносно сетно, с пуно света жара, Васкрсава дане из времена стара. Гледа сабље бојне, копља и миздраке, Позлаћене токе и дичне јунаке. Заигра му срце, па у души снује Као да се опет часак приближује. И јест: клик се зачу! — да л' је варка еамо? «Још једанпут, браћо! Да царство не дамо! «Стежите панцире! Коње оседлајте! «Витези ! Јунаци ! Др'жте се! Устајте!.. .* И тад.. . к'о да свету суд господњи стиже, Тежак неки уздах из земље се диже ; Ноћ уздрхта; месец угасну у тами ; Гробови се мрачни отворише сами; Дигоше се борци изгинули давно,

»