Nova iskra

врој 5.

не уживам: свест о дужносги једино је задовољство које имам у овој средини; али то задовољство, ма како да је јако, није довољно да испуни незајажљиву празнину срца млада човека. Одавно сам вребао неко невино уживање. Уз то, и суморност наметнута скептицизмом који је основни тон моје дугае од ступања, како се каже, у реални живот, досадила ми се као и једноличност посла и околине. ОсеКао сам неиздржљиву потребу и жељу за јаким узбуђењем које би правац мог духовног живота за време пореметило, уверен ипак да ћу се опет у њега вратити. Ова осећања учинише да сам једва дочекао ову прилику, да не само променим утиске и проживим у самоћи изван града, него и да се наметнем мору баш за време буре. Узбуђење, емоција коју сам назирао, имала је бити страх од опасности која прети човеку у борби или боље одбрани од једне елементарне силе. Баркари као да су знали моје мисли. Они су поређанп по кеју, као врапци по стрејама. Довољно их је погледати па да слете око тебе. Једва скочих у барку. Више нокретима валова него весала нађосмо се ја и баркар за час избачени далеко за обалом. Најзад ево ме на пучини мора у тренутку кад се почиње љутити! Почех осећати неко надражење, неко задовољство, неки понос што се у оваком моменту налазим, без страха, на крилу чудовишта у чијој утроби леже безбројне жртве. Град је далеко иза нас, и не осећам потребу да га погледам. Мој поглед бесциљно блуди по пространству, не тражећи ништа да види, и налази границе само на Олимпу и уском хоризонту. Мислим само на себе, или боље само осећам неку општу лагодност коју не могу исказати. Као да дремам, а видим напоре баркареве. У глави ми блесну нека танка светлост у којој видим живе прилике митолошке и историјске. Вечито бих остао у овом стању заборава на људе и живи свет! Али баркар не дели моја осећања. Он осећа нешто опасно, и само га паре задргкавају на овом немирном месту. Имао је право. На један пут почех се јако љуљати у овој љусци. Помисао на опасност отвори ми полузатворене очи. Под собом, у дубини мора чујем једно подземно комешање и загушену рику. Варка се као перце диже и сиушта по зупчастој воденој ивици. У глави ми се поче мутити и осећам да сам блед. Приђем једином човеку и грлим га тражећи друштва у опасности коју видим. Вичем му: брате, [га.1Шо. Не разумем шта каже. Заборавих да сам човек, на земљи, да некога познајем или да нешто знам изван себе, чини ми се да сам увек био у оваком стању, да сам саставни део овог мора. Раздражи ме дрскост галебова који јатомице слећу мислећи да нисмо живи. Варкар је одавно повратио к обали. Али се она не види и бела пена на њеном месту чини се да је део снежнога Олимпа. Јасеуплаших! Егоизам, најчистији и најсилнији у опасности, притаја се за тренутак. Предах се судби. Ова резигнација учини да се мало приберем. Осетих грдну разлику од ранијега. Умерени ритам у почетку беше ме разгалио, као тихи стихови елегијски; а сад, неуздржљива игра разбарушених валова прикуиила на једно место сву енергију мога живота, и учини ми се као да сам прешао, са сузним очима, из једне елегије А. Сћешег-а на по Демона Љермонтовљева, на ону висину страсти с којом Демон изјављује љубав Тамари . . . Срце ми је кукало као у преилашене птице и осетих очајање и умор који ме повалише на дно барке. . . . После два часа тешке борбе с најсилнијим елементом у гневу, ја се нађох на копну далеко од људи и кућа. Остало ми ииак моћи да посматрам. Она подземна струја и страховита рика које се сложише да ме униште,

сад су далеко од мене али као да ме вијају. Огромни вали од неколико метара, извијајући се спирално као змија, јуре к мени на обали, и не могући прекорачити границу свога пакленога царства, сикћу страховитом снагом и бљују свој јед на копно, у виду шљунка, дрвља, камења, шкољака и разних нечистоћа . . . Поуздан у даљини, с победним задовољством гледао сам немоћ елементарне силе да нахуди човеку, кој и уме да мисли, суди и — бежи . . . ❖ • * * Сутра дан изиђох да видим дејство олује. Кеј је разваљен; дуж целе обале лежи нечистоћа, морски материјал, шкољке и слој осушене соли. Као после великог пожара!... Околина је тиха, саломљена. Море је од бесне борбе са собом исцрпљено, пружа се мирно као укроћена звер. Дрвеће свежије, насмејано. Небо плаво и, према Олимпу, ишарано безбројним раскомаданим облацима. Игра свеглости производи на њима благе одблеске који се губе у неизбројним ниансама. . . По гдекоја барчица развила једра, и лети по мирној пучини као лептир. Изгледа све као удешено! Навикнут носматрати природу у сликама, и знајући вештину и окретност сликареву, човек мисли да несвесна природа није у стању спремити овај призор, да је све то један величанствен табло заласка сунчева нацртан и обојен у атељеу руком каквога таеаГга. Ох не! човек би био велик кад би могао копирати ово платно и кад би могао изразити осећања која оно изачива ... Сви ови тонови налазе одјека у мојој души. После јучерање борбе, после опасности и тренутне смрти, она се осећа живља, свежија и лакомо куса сласт живота. Она је свежија, као што је свеж цео овај пејзаж који је природа изложила ... Она осећа сласт и радост живота. Она воли да живи, и воли људе и свет кој;е је до јуче презирала. Само хоће ли то дуго трајати? Да све ово није један моменат, и да неће престати чим дође у додир с људима? Ах то је тајна душе која мисли и срца које осећа: живот човека идеалиста тако је пун противречности... Солун. Григ. Хл.џи-Тдшкобић,

Ја умретк нећу, нећу... с> ема спаса ! . . . Нема спаса ! . . . ! ј с ћ ме жива друзи жале, ЗШјжв* Смрт већ близу, сви је виде, И последње наде пале. ■ А под мојим дахом боним Крај постеље цвеће вене, Мајка стара руке крши, Браћа плачу око мене. И ја плачем, плачем с њима, Видим млад се живот гаси, Чујем звоно страшног звука: Пустом граду смрт ми гласи.