Nova iskra

СТРАНА 184.

Н О Б А

И С К Р А

број 6.

љему се указало лице госпође Хибинсове, џандрљиве сестре гувернерове, баш оне која је после неколико година ногубљена као вештица. »Чуј, чуј!« рече она, док њена злослута појава бацаше сенку преко веселе куће. »Хоћеш ли ићи с нама ноћас ? У шуми Ке бити весело; па сам скоро обећала Црноме Човеку да ће и Јестира бити тамо. к »Онравдајте ме код њега, молим вас! <( одговори Јестира са осмехом иобеде. „Морам остати код куће и чувати малу Бисерку. Да су ми је одузели, радо бих ношла с тобом и уписала своје име у књигу Црнога Човека, и то својом крвљу!® »Ми ћемо те радо дочекати!" рече вештица мрштећи се, па се повуче назад. Али овим — а.ко замислимо да се овај разговор између госпође Хибинсове и Јестире Прине у истини догодио, а не да је само прича — била је дата потврда наводима младога свештеника: да не треба раставити мајку, која је згрешила, од плода њезина греха. Јер, ето, тако је дете избавило матер своју од замки Лукавога. IX. Ј1 е к д р. Под називом Роџера Чилингворта, читалац се сећа, било је скривено друго име које није хтео открити његов носилац. Било је казано, како се, у гомили што је присуствовала Јестириној казни, налазио и неки човек, постарији, путом изнурен, који беше, тек што је изатлао из дивљине, угледао жену (у којој ће, надао се, наћи оличену домаћу срећу и радост) како је изложена као слика греха пред народом. Њезин матерински позив био је газкен ногама гомиле. Срамота је лебдела око ње на јавноме тргу. Њезину роду, као и другару њезина неумрљаног живота, ие беше остало ништа друго већ њезин срам који ће бити строго подељен према праву сродства, интимности и светости пређашњих веза. Зашто би се онда — пошто му је избор био слободан — јавило лице које је било везано за палу жену најинтимнијим и иајс.ветијим везама; за што би траншло део наследства на коме му се не би могло нимало завидети? Није желео да узме место на узвишици срама поред ње. Непознат свима, изузев Јестиру, а уверен у њено ћутање, он се реши да копреном заборава покрије своје име; а што се тиче његових ранијих веза и интереса, хтео је да ишчезне потпуно из реда живих, као да је доиста лежао на дну океана, где му је опште веровање давно дало места. Нов интерес јавиће се одмах а с њиме и иове мисли и намере; мрачне, у истини, ако не и грешне, али доста силне да заузму све моћи његових подобности. Према тој одлуци, он се пастани у пуританском граду као Роџер Чилингворт, без икаква блага, изузев оно знања и памети чиме се одликовао међу свима. Како је раније у животу био добро познао лекарску вештину свога доба, то се представи као лекар и би дочекан најбоље. Добри лекари били су реткост у насеобини. Они су слабо били одушевљени верским жаром, ради кога су остали исељеници тражили Америку. У њихову изучавању човечјега тела можда су биле занемарене више и сугггилније нодобности тих људи, те су били изгубили из вида духовну страну живота у чудноватом заплету механизма, који је на први поглед изгледао као да у себи садржи цео живот. Свакако, здравственост Бостона била је поверена бризи једног старијег ђакона и апотекара којих побожност и владање беху боља препорука од сваке дипломе. А једини видар био је човек који је удружио ову науку са свакодневном

вештином бријача. За такав еснаф долазак Роџера Чилингворта био је сјајан добитак. Он ускоро показа да познаје сву огромну и поштовања достојну машинерију старе медицине у којој је сваки лек био од далеко набраних и разнородних делова, тако вешто помешаних као да је њихов резултат био сами еликсир живота. У своме робовању код Индијанаца, иознао је особине домаћих трава и корења; и није хтео крити од болесника, да ови прости лекови, природини дарови незаштићеноме дивљаку, уживају његово поверење исто тако као јевропска апотека, због које су многи доктори упропастили цео живот док су је спремили. У односима спрам вере овај научени странац могао се узети за углед, бар што се тиче спољашњих Форми; јер одмах по своме доласку изабра пречаснога Г. Димесдела за својега духовнога вођа. Млади свештеник, чија је научиа слава још била жива у ОксФорду, био је сматран од стране својих одушевљених поштовалаца ни за г шта мање већ за аностола Богом послатог, одређеног, ако буде живео и радио за један обичан век, да нејакој цркви Нове Инглиске учини исто онако велика дела каква су први свети Оци починили за младо Хришћанство. Само у то доба здравље Г. Димесдела очевидпо опадаше. Они, који су га најбоље познавали, приписивали су његову бледоћу крајној предаиости учењу, његову најсавеснијем испуњавању пастирске дужности, а највише посту и неспавању, што је често радио да би одржао духовну светлост, да је не заклони и не окује телесни иапредак и задовољство. РГеки су говорили: ако Г. Димесдел збиља жели да умре, то је с тога што земља није достојна да је више гази његова нога. Док он, напротив, у својој смирености говораше: ако га Провиђење позове са земље, то је с тога што је недостојан да изврши најскромнији позив овде на земљи. Ма како да се различно мислило о томе, његово порушено здравл>е било је неоспоран Факт. Лице му се беше продужило; његов глас, још увек јак и прпјатан, имао је у себи извесну пророчанску тугу опадања; често су га видели, да чим се што ненадно догоди, стави руку на срце и румен га облије прво, па затим пребледи, што је био знак бола. Такво је било стање свештеииково, и тако скоро очекивање његове преране смрти, кад се Роџер Чилиигворт настани у граду. Његово ступање на позорницу (мало би који знао рећи, од куда? — као да је пао с неба или изашао из земље) носило је на себи печат тајанствености, која се лако повећа до чудноватости. Сада је био познат као лекар; видели су га како бере траве и дивље цвеће, копа корење и сабира печурке са шумских дрва као онај који зна вредност онога што је без вредиости осталим људима. Чули су га како говори о Кеиелму Дигбиу и другим славним људима — чије је научно зиање гледано као натприродно — као да је он њихов дописник или другар. Зашто је дошао овде, кад је заузимао тако високо место у научноме свету? Шта тражи у дивљини он, чије је место у великим градовима? Као одговор на то, кружило је веровање — које исноведаху многа осетљива лица па ма како да је било апсурдно —г да је само Небо учинило чудо, те је нренело преко мора једног лекара са немачких универзитета и метнуло га на врата Г. Димесдела! Паметнији, који су знали да Бог врши своје намере без позоришних еФеката и помоћи чудеса, гледали су као прст Провиђења, што је Роџер Чилингворт дошао у тако згодан час. Ова мисао била је оснажена особитом пажњом коју је лекар поклањао младом свештеиику; он му се приљуби