Nova iskra

6Р0Ј 6.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 185.

као парохијанин, и труђаше се да добије његов пријатељски поглед и поверење његове, по природи неиоверљиве, осетљивости. Он се веома забрину за здравље свога пастира, али је оклевао да ночне лечење, јер, ако почне рано, није био поуздан у успех. Старци, ђакони, старије госпође и младе и лепе девојке из пастве г. Димисдела, иаваљивали су отворено на њ да окуша вештину лекареву. Господин Димесдел благо одбијаше њихове молбе. »Мени не треба лека к говораше. Али како је могао тако говорити млади свештеник, кад су сваком недељом његови образи бивали блеђи и мршавији а глас све дрхтавији — кад је сада постао његов стални обичај да држи руку на срцу а не само невољан, случајан покрет? ,Те ли био сит рада? Је ли желео да умрс? Опа питања беху свечано постављена госиодину Димесделу од стране старијих свештеппка Бостонских, и ђакопа шегове цркве који су, по својим речима »имали посла с њим" односно греха што одбија помоћ коју му је Провиђење пружило. Он слушаше Кутећи и пајзад обећа да ће се саветовати са лекаром. »Кад би то била Божја воља" рече пречасни Г. Димесдел, кад по своме обећању иосети Роџера Чилингворта тражећи лекарског савета: »био бих врло задовољан кад би се моји радови и моји боли и моји греси и моје муке наскоро завршиле са мном, и све што је земно у мени било сахрањено у моме гробу а мој дух отишао у вечно станиште, пре него што би Ви опробали своју вештину на мени !» »Ах <г , рече Роџер са мирноћом којом су се одликовали сви његови покрети: »такав говор приличи младоме свештенику. Млади људи, који нису пустили корен дубоко, лако напуштају везу живота. А свети л.уди, који иду с

Богом на земљи, једва чекају да оду, да се шетају с Њиме по златној калдрми Новога Јерусалима.« „Не <( , додаде млади свештеник, са руком на срцу и тугом у очима: »кад бих био достојнији да се шетам тамо, био бих задовољнији радећи овде. <( „Честити људи вечито мисле ништаво о себи« рече лекар. —

Тако тајанствени Роџер Чилингворт постаде лечник пречаснога Г. Димесдела. Како је лекара заиимала не 'само болест, већ је био јако наклоњен да завири у природу и особине болесникове, ова два човека, тако различна по добу, здружише се тесно. Ради свештеникова здравља, и да би лекар могао брати лековито биље, дуго се шетаху заједно по морској обали или по шуми, уз ромор таласа или свечану химну што је ветру певају врхови дрвета.

МАНАСТИР КАЛЕННЋ.

Често су посећивали један другога у соби за рад или одмор. Свештеник је био задивљен друштвом човека од науке, у коме је видео јаку духовну културу која је превазилазила обичне границе, заједно са врстом и слободом идеја које би узалуд тражио међу својим друговима. Ваистину он је био више зачуђен него задивл>ен пашавши такве особине у лекара. Г. Дпмесдел био је прави свештеник, прави духовник, са силно развијеним осећањем поштовања, и духом који је с поверењем ишао стазом мере, правећи све дубљу бразду ио њој. Никада и нигде он не би био назват човек слободних погледа: за мир његове душе било је неопходно потребно да осећа владу вере над собом, стрпљиво подносећи кад га она затвори у своје гвоздене догме. Али оиет за то ; и ако са плашљивом радошћу, осећао је тренутну олакшицу да гледа на васиону кроз другачију врсту духа него што је био дух оних са којима је дневно општио. Као да се какав прозор отворио, кроз који улази слободан ваздух у загушљиву учионицу, у којој се лагано гасио његов живот. Али је ваздух био сувише свеж и хладан, те се није могао дуго удисати са задовољсгвом. Тако се лекар и свештеник повлачаху у границе црквене ортодоксије. Тако Роџер Чилингворт брижљиво испитиваше свога болесника, како у односу на његов обични живот, идући с њиме по утрвеној стази оног реда мисли с којима се сродио, или какав се нојављивао онда кад буде бачен у нову моралну околину, чија новост могла је изазвати на површину нешто дотле невиђено у његову карактеру. Сматрао је за неопходно, да добро позна човека, пре него што отночне његово лечење. Свака болест тела носи на себи знаке срца и интелекта болесникова.

МАНАСТИР СВ. 11ЕТКЕ У СИЋЕВАЧКОЈ К./1ИСУРИ.