Nova iskra

БРОЈ 7. II О В А II С [( Р А СТРАНА 203.

нац, савршенство, циљ. Ми смо укротитељи разиграног мора и победиоци грома; у нашим су р^кама кључеви свих тајана; нама није ништа нејасно, тамно или неприступно; ми све умемо, све хоћемо, све можемо. Свн смо Прометеји, али нико није титан, те ћемо с тога још за дуго узалудио очекивати огањ с неба. Богови нису створили људе по своме лику, већ човек ствара богове по својој ћуди. Све је божанствено, гато од нас полази; све је ништавно, што је изван нас! Машта нам је довољно јака, да нас попне иа највигаи престо светски, али су нам моћи толико неразвпјене, да пе умемо победити ни најсићуншије моралне недостатке своје, оне смешне прилепке, на којима нам не би могли завидети ни најнесавршенији праоци наши, а које су тако важне особине које данас прожимају човека, па. наравно, струје и кроз цело друштво. * Човек, жмурећи пред истином и стварношћу, ствара себи нов свет, у коме наилази на једномисленике који такође жмуре из принципа. И ето вам постанка данашњих друштава, ето вам иостанка оних чудноватих конгломерата разних карактера, разних страсти и разних прохтева, који се на све могуКне начине труде да покажу, како су се једни другима прилагодили, не опажајући ни сами или бар жмурећи пред Фактом, да су се баш ту најбоље развиле и разгранале у међусобном додиру све њихове разноликеособине; све јединачне одлике, које СТАРОСТ. не могу бити ни у каквоме складу. Шмурећи корача друштво, али, иа жалост, на ниже. И последљи зрак који се по кадшто потруди да за часак растера друштвену тмину, мора у брзо утрнути, остављајући друштво и даље у уверењу, да је око њега дан, док већ одавно влада дубока, мрка ноћ. Жмуримо само, жмуримо и даље.... ■к Шта зна друштво за оне уздахе у самоћи и за оне бескрајне бујице суза које појединци у тишини, скривени од свега странога, проливају на гробовима својих идеала, својих оборених пада, на рушевинама своје гтрошлости

ђене живце — ноћ је у исти мах и најзгодније време, када страсти друштвене могу вити своје бурно и смеоно коло кроз маглу, и изводити оне страховите скокове весело кличући и нопевајући, не оотављајући нам времена да се приберемо и размислимо! И друштвени је живот заиста већ прешао из сутона у дубоку тмину ноћну, кроз коју око с највећом муком продире, те се више слути него што се види. * Где је истина ? У магли. А наш је свет? — Свет привиђења. Око нас, па често и у нама, царују притворство, лаж и неискреност и све је на свету само бледа слика онога за шта се издаје. Око нас се витлају и шире само авети — само пролазни, лажни облици без суштине, без основице и без живота. Оне су не само полазна и завршна тачка свих снова, већ и свих покрета и свих радова свакога појединца. Усавршивање није данас у развијању својих властитих особина и оилемењивању њихову, већ у нримању многих и разноврсних туђих особина које се постепено калеме на наше урођености, те од нас стварају на тај начин иродукте друштвене средине, отуђујући нас тако од нас самих.

Наше су идеје управљене огромним делима, која ће, мислимо, обрнути свет, те оу с тога и сви наши радови доказ огромнога самопоуздања; али су она, у В. СТЕФАНОВИЋ. исто доба, и доказ неограничене сујете наше, која нас гони на све луђе и непоузданије подвиге у јавноме животу. Изван нас, извап друштва, све је велико, све је дивно и недомашно за људску снагу. И усред те дивоте и величине креће се слаби створ, човец, одарен силном маштом која му крај свег ништавила његова ствара непоколебљив појам о снази његовој; креће се бедни црвић који види џиновски подвиг у томе, што уме оборити другу исту такву слаботињу, ријући земљиште испод ногу њених! Машта нам је неогшсано јака: ми налазимо у себи господаре света, заповеднике свих сила земаљских, врху-