Nova iskra

II О В А И С К Р А

13Р0Ј 7.

У ноћк — рефлекснје рео сам је једне врло мрачне поћи на раскр(МОа онидн Двају живота и необично се зачудих тој појави, која је крај све хладпоће своје ипак распросгирала тако необичну, силну драж. У њеном је бићу било нечега што привлачи и задобија посматрача, а исто је тако и њено понашање потиуно задовол.авало будно око, које неће да обиђе таму док се не увери, откуд ова. Била је озбиљна; ход јој је био чврст и поуздан; руку је држала опружену пред собом, као да се од нечега брани, док јој живо око прелеташе без одмора сву околину, разгледајући и продируКи у све. 'Кутећи и гледајући ме нетренимице право у очи, показа ми пут којим треба да пођем, и ја је послушах, ма да сам мислио поћи другим правцем. Пред нама је био мрак, али је око нас било тако видно, да се сваки предмет необично јасно видео, распадајући се иред мојом сапутницом у своје саставне делове. Унутрашњост свих предмета изби на површину; спољашњост се, пак, поступно поче повлачити са свога места, мењајући име. Па и у самоме мени десио се неочекивани преображај : околина моја ностаде у неколико део мога бића и ја је радо примих и ионесох, ма да сам при том у почетку осећао пеобичан терет који је за тим на свакоме кораку мало по мало онадао, док, најзад, не осетих да на себи немам више иикакав терет, нити ме ишта ни са које стране не притискиваше — шта више, чак се и сам осетих лакшим но обично! Сви се они огромни, необично тешки п тајанствеии предмети толико смежураше крај моје сапутнице, да их једва назирах : толико су ностали лаки и провидни. Необично миоге величине почеше понајлак ишчезавати пред пама .... Ирилично сам тачно почео распознавати чак и иајтамније и најсићушније иојаве: Суза, исплаканих очију, ноче ми причати, да се иза ње врло често лукавство крије; понеки осмех откри ми сву дубину бола који се само може замислити; многа се истина ишчаури у најподлију лаж; разне љубавне песме извише се у зрак, праћене сјајем или звецкањем пуних кеса; многи цвет изгуби то своје име, губећи и својства која то име прате, а много сунце потамнело паде у море критике, где се ноказа права његова природа, природа трошнога друштвенога производа. Настали су грдни преображаји, грдие варке. И тако од тада нродужих свој пут, гледајући светлост где други виде мрак, иодржаван и упућиван непрекидно својом дивном сапутницом: Госиођом Сумњом .... Сумња, — гај секцијски ножић који свуда продире, те крчи пут јасноме погледу и уклања ностепено, али поуздано, све што је иездраво, прилепљеио или додано целини, те иа тај начин, обарајући површност и лаж, подиже истину; тај микроскоп, кроз који кад погледамо, морамо задрхтати од изненађења, тако је то што видимо различно од оиога, што под обичним околностима опажамо или замишљамо. Сумња, — први ударац наиерен против заблуде и сујеверја, ма у коме облику и ма под којим именом ; Дамоклов мач изнад већине друштвених предрасуда; подсгрекачица критике; клица из које треба да се развије истина; почетак сазнања.

Мени се чини, да ни једно душевно стање није у ово доба ухватило јачега корена од скептицизма који данас провирује иза свакога иоле самосталнијег рада и иза сваке здраве замисли, љуљајући постоље на коме се поносно иснрсиле многе досадагање замишљене истине, које су ма на који начин и без довољних оиравдања успеле да се провуку испод микроскопа здравога разума и понеле се на највиши врх неприкосновености, очекујући на тој висини вечити покој, док их из тога заноснога сна не пробуди железна рука Критике. Довољно је учинити ма и најмањи корак ка скептицизму, па да нам одмах сав свет почне изгледати друкчијим, загонетнијим и непоузданијим; од тада нисмо ни у шта више поуздани, свугде опажамо или нагађамо варку; свугде нас прати зебња и иза свакога дела очекујемо разочарање. Мало по мало обузме нас нека неодољива жудња за рашчлањавањем свих нојмова на које иаилазимо, око неуморно гледа, дух ради без одмора. Од тада се сав наш рад састоји из грозничавог истраживања истине на коју не наилазимо, те зато постајемо све несрећнији, све болнији и болнији, док не откријемо необориву лаж, те тако посредним путем дођемо до тачке, где бисмо могли очекивати истину. Скеитицизам је болест која ствара здраве људе, одузимајући им из живота све што је нездраво и црвоточно; он је у стању да изазове страшне буре опасие по лаж, али не по-истину, иза којих обичпо весело огреје сунце сазнања застрашене малиће друштвене, који се тако нерадо и тешко одвајају од наслеђених и уро^ених заблуда својих. •к Идеализам се губи п нестаје га из друштва, што је са свим природно, а на његово се место јавља крајњи, неномирљиви скептицизам. Идеалисте иролазе данас рђаво, јер су они обично само оруђа у рукама практичних људи који их на свакоме кораку употребљују за своје себичне циљеве. А сем тога и друштво, које ностуино и опрезно приводи у дело своје идеје, не обрће се за летом неостварлзивих, лаких и шарених идеја без стварних ослонаца, за сновима, који се порађају у главама извесних његових честица, извесних несрећних створова, чија зла коб има свој праизвор нарочито у томе, нгго одвише много зидају на-најнесолиднијој основи, на друштву. ■к Нигде нема лепшег, нити потпунијег, карневала од опога који се одиграва у арени човечјега живота. За то се ту тако мало иита, а тако много прашта. За време карневала човек није човек, већ је маска; у животу маска није маска, већ је човек; у карневалу врве око нас арлекини, пиероти и коломбипе и обигравају нас лепотице у краткоме домину, упињући се из петних жила, да што јаче дејствују на чулност нашу, да нас заварају, занесу, па и одвуку за собом ; у животу исто тако скакућу, играју и превијају се око нас страсти друштвене. деколтоване до пета, те кам заглушују и заслепљују хладан разум, на чије место стављају разна осећања и неопходност. За време карневала све се мора примити с осмехом; у животу, исто тако, уз штету иде и подсмех: ко се љути, бива исмејан ! Ноћ, то најзгодније време за карневалске испаде и обмане, када пам белило и руменило изгледају као ириродна боја и када уздах и сањалачки поглед, уз стисак руке, тако лако али силпо дејствују на клонуле и узбу-