Nova iskra

(ЈТРАНА 222.

Н О В А

И С К Р А

БРО .Т 6.

Насртај иапства ка босанску цркву за време бана Матије Нинослава од Драг. П. Поиовића (из извештаја о богословији оветога Саве за школоку 1900.--—1901. године). Заиста смо у неприлици шта да кажемо о овој расправи К0 ЈУ Ј е тобоже написао г. Поповић. Чим смо је почели читати, пало нам је у очи да смо исти начин излагања већ негде читали. Наводи пишчеви упутили су нас на Клајићеву Роу1ев(; Возпе. Поредивши оба излагања, уверили смо се, да писад не да није ничега новога допринео овоме питању, него је и читаву разраду грађе, читав ток мисли, тумачења и разјашњавања узео од Клајића. Но да би овој преради по Клајићу, у којој су хрватизми замењени са српским изразима, дао ученији изглед, цитира г. Поповић Тајнерова Моп. ћип^апда н Тому, архиђакона спљетско.га. Но те изворе писац није имао у рукама нити их је читао. Да их је читао, сигурно би му излагање бар мало варирало од Клајићева, а сигурно да их не би свагда цитирао уз Кдајића, него који пут и самостално. Карактеристично је ово забашуривање при навођењу Томе, архиђакона спљетоког, кога писац цитира по тешко приступачном издању Луцићеву, а пе зна за новије издање Рачкога у југословенској академији. Но када је Клајић писао РоУ1ев(; Возпе не беше јоште Рачкова издања, те је онда разумљива тобожња употреба Поповићева Луцићева издања. Који пут не полази г. Поповићу за руком да избегне хрватизме и незгодне изразе, те стога и он као и Клајић пише «Печурска биокупија" место «Печујска бискупија". Били бисмо неправедни када не бисмо споменули да г. Поповић на једном месту независно од Клајића наводи Рајналда, али опет нејасно и мутно према неком руском чланку. Писац сем тога на више места спомиње и православне у Босни за бана Нинослава што је опет његов изум, ничим недоказан. При изради каквог научног питања дозвољено је поред извора наслањати се и на претходнике у том питању. али је велика смелост латити се писања не читајући изворе и исписујући читаво излагање овојих претходника. Расправа ова не може се сматрати као плод пишчева изучавања и студије, те с тога нећемо ни спомињати омашке и грешке у њој, пошто бисмо на тај начин вратили критику!Клајићева дела од стр. 65 — 82. др. Јован Радонић.

„Гуслар на збору" или „На развалинама царстиа српског". Слика^Акздежског сликара А. Боцарића. Пет стотина и неколико година прошло је од онога дана када су сјајни двори великог српског царства претрпели први ударац од оне ведике и страховите азијске најезде, која је као плаховита бујица иоплавила читаво Балканско Иолуострво, иа се одатле разлила чак до престонице великог Римско-Немачког царства — до Беча. Од тога дана та је бујица све више расла; сваким је даном све више поткопавала до тада чврсте темеље сјајног дворца; његови чврсти стубови и зидови почеше се све јаче њихати и ронити, и једнога дана срушише се као остарели грм нод својим властитим теретом. У мутне вале велике бујице потону све, само један једини стуб остаде, као у пољу клас који је срн жетеоца поштедео. Време је пролазило; бујна поплава лагано је али стално опадала. Падошла вода постеиепо се враћала у своје старе границе, али развалине некадањих сјајних дворова осташе неподигпуте и пусте. Њихови господари који су бежећи и склањајући се од попдаве тражиди себи и својима склоништа и заштите беху у току времена постали туђи најамницп, робље туђих господара. Генерација за генерацијом падада је у гроб и у кодико су потомци некадањих господлра, а сада туђи робови, биди удаљени од рушевина, тих иоодедњих остатака некадање пра-

дедовске славе и величине; у колико су више били изложени утисцима туђинске славе за коју су се морали бориги, у толико им је више у души бледело сећање на рођену славну прошлост. Само они који беху у непосредној бдизини тих тужних остатака некадање славе и величине; само они пред чијим се очима дизаше онај једини заостали стуб старе славе, само се они увек сећаху своје сјајне прошлости и вечито се труђаху да опета подигпу норушене зидове и стубове сјајних очевих дворова. Петстотина година мучаху се они и залагаху крв своју и кости своје, докде поред оног једног заосталог стуба. не подигоше још један нов и чврст стуб, у тврдој нади, да ће их редом сада дизати и сјајне дворе обновити. Ово овакво отање српског народа имао је Боцарић пред очима кад^је тражио сиже својој слици коју сада имамо пред собом. Имајући то на уму постаје нам и његова намера т. ј. тенденција његове слике јасна. Јер шта видимо на њојзи ? Голе рушевине које је наткривило суморно земаљско-сиво небо а по њима поседали натмурени, уморни и клонули представници свију српских крајева. На лицу с.вакога од њих читаш умор, изгубљену наду и клонудост духа : изражај који је више апатија но резигнација. Изгледа као да имамо пред собом последњи остатак некада сидне и велике а сада потпуно разбијене војске; остатак који се повукао у самоћу и тишину не да се крепи и да лечи ране, но да сапека смрт која јо неизбежна и са којом се сваки појединац помирио у души. Боцприћева је слика алегорија, а свака јд алегорија више или мање песма којом сликар даје израза осећајима који га при посматрању извесних појава спопадају и њиме овладају. Такав је случај и овде. Сдикар је овом оликом хтео да укаже иа клонулост духа и апатију која је овладада у оним дедовима Српства, који још нису осдобођени и који подлежу туђинском утицају. У тој намери изнео нам је на сдици представнике свију српоких крајева, сакупљене на развалинама српског царства, па представивши их тужне и кдонуде, казује нам како их ни сама традиција — представљена на олици у развалинама и у гуслару —није у стању више да загреје и да их тргне из његове апатичности. А да би доказао како је та апатија неумесна, да је тако рећи грешна, он је са она два стуба који се дужу из рушевина, и са оно два иредставника српских слободних земаља, који поносито и с пуио самопрегорења стоје поред своје кдонуде и немоћне браће као и она два отуба мећу развадинама, показао шта може да се постигне унорном борбом, уздањем у своју снагу и вером и будућност. У више песничкој Форми ја сам ову слику у једном прекосавском листу представио овим речима: «Погледајте их, те биједне и невољне учасннке збора на развалинама. Зар не читате на лицу сваког појединог самртни умор, кдонулост духа, изгубљену вјеру и наду; једном ријечи : апатију. Па и сам сиједи гуслар, који на сваком збору и договору умије својим гусдама и пјесмом да освјежи духове и да их окријепи вјером и надом: и сам тај сиједи старац као да је заборавио на цијелу сјајну јуначку прошлост Србинову, те се сав подао садашњооти и уз тужну јеку од гусада и изнемогдим гласом прича о несрећи и јаду, те тиме још више убија духове. И таман ви, занесени том отраховитом апатијом, која лежи на лицу јаднераје; таман да узвикнете праведном орџбом! (( Не гуди више оиједи гуслару; разби гусле о то суро камење, па лези у гроб, јер нема живота, све је развалина". Таман да то узвикнете, а поглед вам ое скреће са те жалосне појаве и ви на истој спици угледате нешто, што вам узвик уздржава и осјећаје разгал^ује : Из старих сурих развалина нодижу се два јака, два чврста стуба, а уз њих стоје два учасника збора, два кршна ионосита брата са пушком у руци, а руком на јатагану. 11 њима је на дицу исписана жалост и бол, али кроз ту жадост као сунце кроз обдаке продире самопоуздање и вјера у будућност. А иза раје која је уморно клонула по зидинама некадањих дворова, стоје двије жене — матере које са поносом гледају на своје синчиће, мале и неодрасле, и са лица као да им читаш поносите ријечи: Ми смо матере будућностн, а ово је будућност. Та света сцена понооних матера оа дјецом у којима лежи будућпост и она два јака и чврста стуба који ће ту будућност подржавати и штитити од нада док не очврсну, то обезоружава нашу срџбу и ми се умирени у души опраштамо са збором. 8 Држим да сам овим довољно објаснио шта је творац ове слике љоме хтео да каже, а сада нека ми буде допуштено да