Nova iskra

БК)Ј 7.

II О В А И С К Р А

СТРАНА 201.

рократско-полицијски систем верно копиран по аустријскои моделу из доба крутога апсолутизма и најјаче стеге. Иротив таквога система, разуме се, да су се бунили млађи интелигентни и напреднији елементи тим пре, што се у томе огледало изневеравање и багателисање оних основа, које је прогласила свето-андрејска окупштина. Група политичких радника из год. 1858. а уз њу млађа генерација, која је дозревала, стадоше у опозицију пр<Јтив Христићевог система и, као што сам горе већ навео, главни им је или управо једини орган тада још био »Српски Дневник", чије им је ступце Милетић широм отворио, јер је и сам био противник поменутом систему. Тиме је онда први пут обележена ближа веза и солидарност између слободоумних елемената с ове и с оне стране Саве и Дунава. И тако су онда у »Срп. Дневнику" налазиле израза\ и одушке све оне мтгсли, жеље и осуде, које су имали потребу да изнесу опозициони и незадовољни елементи из Србије. Разуме се, да су писци тих дописа и чланака норед корисног регистровања Факата и оправдане критике понекад уносили и много опггрине и безобзирности у тону и у карактерисању стања, догађаја и личности, што није пнмало чудно, јер притиснут и незадовољан човек ласно може да претера и да се занесе у жестини нарочито онда, кад не гшше иод својим именом, те не одговара пред јавношћу, за оио, што пише. Поред тих дописа и чланака из Србије Милетић је и сам од своје стране од времена на време писао озбиљие чланке о стању у Србији и у тим је чланцима вазда пажљиво и брижљиво одвајао Кнеза од владе и вазда се о Кнезу изражавао с пијететом и дужним поштовањем. Рекох, како се баш у г. 1864. опазио јачи покрет слободоумних елемената и то унеким јавним маниФестацијама и другим симптоматичним појавама, у којима се већ јавно исиољило незадовољство и расположење за отпор против бирократско-полицијског иритиска Христићевог режима. Поменућу само случај, који се тада десио у Ученом Друштву, кад су многи чланови тога друштва (из групе либерала од год. 1858.) предлагали да се норед осталих изберу за почасне чланове тога друштва Мацини, Гарибалди и млађи Херцен, а. министар Цукић то наравно није хтео да допусти, а такође није хтео да допусти ни члану Вл. Јовановићу да говори спремљену беседу тим иоводом. Услед тога је дошло до бурне сцене и протестације и присутни омладинци удружени с многим грађанима демонстративно нодигоше у вис Вл. Јовановића вичући му: живео! и т. д. После тога је отпуштен из службе Вл. Јовановић, а учено друштво суспендовано. Уз то дође иознати дога^ај са члановима Великога Суда, који у ствари Мајсторовићеве завере не хтедоше да суде онако како им се наређивало, него су судили по закоиу и својој савести; услед тога се десило оно, што се не може замислити ни у једној ма колико уређеној савременој држави: донесен је специјалан закон, којим се установљава нарочити ванредан суд, да суди дотичним члановима великога суда и, разуме се, да ти чланови бише осуђени на заточење у Гургусовачкој кули и на губитак грађ. части. Међу њима беше и главни Фактор на св.-андрејској скупштини ЈеФрем Грујић. Владимир Јовановић и Милован Јанковић одоше у емиграцију. а Грујић у — тамницу. Сви су ти догађаји с потребним коментарима најживље описани и пропраћени у »Срн. Дневнику 1! и на скоро после тога као рефлекс свих тих догађаја дође оно, што се могло предвидети и очекивати а то је забрана >,Сри. Дневника. « за Србију ; у званичним Срп. Новинама објављено је 24. марта 1864. да је тај лист забрањен „због непријатељског држања нрема Србији и срп-

ској влади«. То беше први пут да је једном прекосавском листу забрањен улазак у Србију, и ма колико да се то према свему, што је претходило, од такве владе, као што беше Христићева, могло очекивати, ипак је та забрана на Милетића веома непријатно утицала, тешко му је пала, јер се он тој крајњој мери: ипак није надао и изгледало му је, као да је тиме прекинут конац могућега споразума, пресечена нада иа обрт у унутарњој управи Србије. Своме тешком и мутном расположењу услед тога дао је Милетић речита израза у значајном чланку »Најновија мера министра Христића против Дневника", који је излазио у два броја. И та забрана као да беше оминозна, као да беше нека слутња и знамење још већега удара, који је ускоро имао да погоди то једино слободоумно српско гласило. „Срп. Дневиик« није само сметао Христићевој влади у Србију, него је ои, као што већ видесмо, толико исто, ако не још и више сметао и био трн у оку и бечкој влади и њеном митроносном савезнику патријарху Маширевићу и његовом главном помоћнику и в борцу к Анђелићу. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

№

5о1гее ти$1са!е (3- Ј.)

рхтали су звуци по дворани сЈаЈној, А ти у белини ступила си ти'о; Глас ти, сребро чисто, што к'о струна тремти, У акорд се звонки са звуцима слио.

К'о таласи бујни низ плећа ти нежна ; Падала Ј 'е коса; и к'о свила мека Скривала је чари што их очи моје Са усхитом хтеле видет' из далека. Гледао сам немо. Осетих и опет Како живот снажно у жилама бије; На колена хтедох да пред тебе паднем, Да ти речем шт& ми врело срце крије. .. . Лагано и тихо губили се звуци Када те је застор већ од мене скрио. Ал' и даље сањах . . . О, што мину часак Када сам те глед'о, кад сам срећан био!

Београд,

АгтапД с1. Б.

!п\1 V,